V. N: Kajoko Jamasaki, pesnikinja, prevodilac i profesor japanologije na Filološkom fakultetu u Beogradu, pamti savet koji je dobila od Stevana Raičkovića: “Moraš pisati gumicom, a ne olovkom.“ Čiji savet pamtite, na koji način nastaju Vaše pesme? Vaši uzori u pesništvu, književnosti?
M. M: Imala sam tu sreću da me osećaj i odlično stečeno znanje, visok nivo poznavanja književnosti, kulture i čitalačko iskustvo primereno nekim starijim generacijama, nisu izneverili tokom odrastanja i sazrevanja, te nikada nisam prihvatila nijedan od saveta za koje se kasnije ispostavilo da nisu bili namenjeni mom razvoju u književnosti. Dolazim iz kulturološki, lingvisitički i književno generacijski postojane porodice u kojoj sam sa nekim članovima mogla da steknem iskustvo i da njime pišem. Saveti ne pišu dela, već ruka koja mora da veruje u sebe i pažljivo uho da prepozna istinu i odvoji je od laži. Književnost ne trpi i ne podnosi laž. Savet koji može da da bakino srce dok kazuje narodnu poeziju svojoj unuci, ne može da da nijedan jezik ni na jedan način.
V. N: Priredili ste Sabrana dela Gordane Todorović u tri toma (2018) taj, hvale vredan, projekat je podržalo Ministarstvo za kulturu i javno informisanje Republike Srbije i „Živeti zbog pesme“ Gordane Todorović, sabrane pesme iz Književnih novina 1974-1978 (2019). Time ste doprineli da jedna velika srpska pesnikinja ne ode u zaborav, ne ostane marginalizovana, a to je bila pola veka. Da li je i to što sto dolazite iz zavičaja Gordane Todorović uticalo da se odlučite na ovaj korak vredan divljenja, kada ste se prvi put susreli sa stihovima ove pesnikinje? Da li su oni, možda, kod Vas izazvali bruj pesničkog peva?
M. M: Zavičaj i zavičajnost odredili su moje bavljenje delom Gordane Todorović i bili osnovna motivacija da ustanem za moju duhovnu sugrađanku i pesničku koleginicu decenijama nakon njene smrti. Sa stihovima Gordane Todorović susrela sam se vrlo rano, još kao učenica osnovne škole u mom mestu, o Gordani Todorović govorila mi je majka pre spavanja postavljajući je kao primer i uzor na koji treba da se ugledam, jer je vrlo rano prepoznala moj talenat za pisanje. Danas shvatam kakva sam srećnica tada bila, da tu kao stvarnu i rođenu zemljakinju imam za detinji uzor baš Gordanu Todorović. Tome je naravno doprinela i glorifikacija same pesnikinje upravo devedesetih godina u našoj opštini (dodela nagrade sa njenim imenom, posete važnih pesnika, imenovanje ulice po njoj itd) što je bio odličan povod da tada mladi roditelji među zavičajcima pronađu korifeje za svoju decu. U to vreme poezija se čitala i vrednovala. Prvi dan u školi oni koji su umeli da recituju bili su već predodređeni za uspešne učenike. Danas je slika drugačija, ali pesnički zov je tu, on se još od 13. veka nalazi nad našim Svrljigom i njegovim selima, i većina nas sa korenima odavde kulturološki je već predodređena da nastavi tamo gde su saobrazno biološkim zakonima naši prethodnici stali.
V. N: Pored Gordane Todorović ima još nepravedno zapostavljenih srpskih peskinja poput Jele Popović Spasić, koja je bila izuzetno obrazovana žena onog vremena, s početka veka, i osim poezije pisala je i pedagoške članke i kratke priče o političkom i socijalnom životu. Imate li utisak da je glas pesnikinja nedovoljno čujan ne samo kod nas, već i u svetu, ako se uzme u obzir da je od kad je ustanovljena Nobelova nagrada, 1901, istu dobilo samo šesnaest pesnikinja, uključujući i prošlogodišnju dobitnicu Luiz Glik?
M. M: Kod nas jeste glas pesnikinja na svakoj mogućoj margini i to se menja tek sada u 21. veku što je samo po sebi lepa vest. Mnogo je toga na čemu treba raditi, od kulture sećanja, preispitivanja i naučnog pristupa istoriji srpske i svetske književnosti pa nadalje. Svetska književnost je samo posledica malih-velikih nacionalnih književnosti. Kada sredimo stvari u sopstvenom dvorištu, onda će se i slika svetskih puteva promeniti. To vreme tek dolazi. Književnice teže osvajaju istoriju, emancipacija je proces koji i danas traje, mi sa radošću treba da pozdravimo taj proces, budemo svesne da smo deo njega i damo svoj maksimalni doprinos njegovom progresu.
V. N: Još je davne 1926. godine Tagore, za Politiku izjavio:„Strasti su poludele, došla je želja za eksploatacijom i sve veliko i lepo izgubilo se.“ Da li delite njegov utisak u vremenu današnjem? Šta je ono što odlikuje vreme u kom živimo, ima li u njemu mesta za istinske vrednosti?
M. M: Da nema, da je drugačije, da je reč “vrednost” izgubila svoje značenje i da iza nje ništa ne stoji, mi je danas ne bismo ni spomenule u ovom razgovoru. Ništa nije izgubljeno jer sa svakim novim čovekom rođenim na ovoj planeti, svet se obnavlja. Ja u to čvrsto verujem. Vrednosti, moralni zakoni i ono što nas čini dostojnim Boga i čoveka, nije osmišljeno niti ozakonjeno juče ili pre mesec dana pa da se pitamo o tome. To su zakoni ispisani od postanka sveta i Mojsijevih tablica. Od tih velikana i lučom Boga obasjanih ljudi, nisu veći niti mogu biti oni koji propagiraju nezdrave stvari, protivzakonita dela, eksploataciju itd. Tagore je to izjavio 1926., od tada do danas prave vrednosti su pobedile mnogo puta u istoriji čovečanstva i te pobede drže nas na ovozemaljskom tasu da se ne izgubimo u svetu koji malo, malo pa poludi. Kao ono kad su pravili zlatno tele. Jer dok god neko pravi zlatno telo, i neki Mojsije razgovara sa Bogom. Posle je bilo “kako Bog kaže”, zar ne? Sve se u istoriji ponavlja, a pogotovo večiti sukob dobra i zla.
V. N: Pesnikinja ste, romanopisac, književni kritičar. Kako biste opisali književnu scenu u Srbiji? Postoji li adekvatna, objektivna kritika, kakvom izrazu streme mlađi stvaraoci? Sa ove vremenske distance, šta biste promenili u delima koje ste napisali? Da li su neki stih ili rečenica imali presudnu ulogu u Vašem životu, možda bili i proročki?
M. M: Književna scena u Srbiji je raznolika što je i čini scenom. Sjajno se nadovezujemo generacijski jedni na druge i kada se pogleda ta šira slika, tačno vidimo kako sve teče i kako nijedna književnost neće zagaziti dva puta u istu reku. Svest o tom procesu, o stalnom kretanju napred, o radu, o talentu kao nepresušnom izvoru svega onoga što čovek i čovečanstvo tek treba da izrode – to je ono što me vodi kroz poimanje i tumačenje književnosti, ali i kroz osvrt na moj prethodni rad u kojem ništa ne bih menjala, jer i svaka greška u njemu ima svoje mesto i koren je dobrim plodovima koji su kasnije došli.
V. N: Andrej Tarkovski je smatrao da „čovek nije sazdan za sreću, postoje važnije stvari od sreće. Potraga za istinom – mučan je to put…“. Za šta je čovek sazdan, da li su potraga za istinom i suočenje sa njom mučni ili oslobađajući?
M. M: U ovom odgovoru prepoznajem i odgovor na prvo pitanje. Bez mučnog suočenja sa istinom ne postoji oslobađanje i oslobođenje, šta god da je u pitanju.
V. N: Dobitnik ste mnogobrojnih značajnih književnih nagrada, one su dokaz da je Vaše stvaralaštvo i primećeno i vrednovano na pravi način. Šta su Vam nagrade, kao mladom stvaraocu donele, da li su Vas možda u nečemu spotakle? S obzirom na to da ste i sami član žirija za dodelu nagrada „Gordana Todorović“ i „Meša Selimović“, kojim kriterijumima se rukovodite kada dajete glas nekoj knjizi?
M. M: Nagrade su oduvek bile znakovi na mom književnom putu, da ono što pišem vredi i znači i da ne treba da odustajem. Uvek su bile i tako je i dan danas, ostale su podstrek za dalji rad i trud. Nijedna me nagrada nije spotakla. Kriterijumi kojima se ja vodim zavise od kvaliteta rukopisa koji se nađu predamnom. Imam dovoljno iskustva i odličan literarni senzibilitet da u pravom trenutku zatreperi ovo moje srce nad nekim rukopisom, jer onda čuje onaj bakin glas koji pripoveda narodnu književnost i vrlo lako ume da oceni ono što je vredno i odvoji žito od kukolja.
V. N: Postoji li delo ili dela kojima se vraćate, zbog čega?
M. M: Dugi niz godina vraćala sam se romanu Sto godina samoće G. G. Markesa kao i Puigovim knjigama. Često se vraćam našim kanonskim autorima zbog naučnih preispitivanja i novih čitanja i tumačenja. Ponekad se vratim onom odlomku o lisici iz knjige Mali princ kada treba da donesem neke bitne odluke u svom odnosu sa ljudima.
V. N: Emil Sioran je smatrao da je „nedostatak svih ljudi što čekaju da žive, jer nemaju hrabrosti svakog trenutka“. Da li ste saglasni sa tim da ljudi nemaju hrabrosti da žive, već su u stalnom iščekivanju da se dogodi nešto što će ih ubediti da je njihov život od tog trenutka počeo, da li je sindrom tzv. „odloženog života“ karakterističan samo za vreme u kom živimo?
M. M: Sindrom odloženog života je postojao i pre nas. Odloženi životi mnogih generacija u prošlosti doveli su do toga da čitave generacije odlože nešto od danas za sutra, do prelaska albanskih visova, golgote srpskog naroda, logora, stradanja svake vrste. U čovekovoj prirodi je da odlaže život, jer nije svestan da taj život može biti prekinut bilo kada. Dobro bi bilo imati svest o smrti i svest o nadi koja nas, zapravo i tera da odlažemo život. To je dobro ako u tome pronađemo rešenje za problem, a rešenje bi bilo svest o svemu i “uzdizanje na krilima kao orlovi”, jer oni koji se nadaju na Gospoda “trče i ne sustaju, hode i ne umaraju se”.
V. N: Vizionar iz doba prosvetiteljstva, Luj-Sebastijan Mersije, predvideo je da će sve knjige iz Kraljevske biblioteke biti svedene na jedan jedini tom. Kakva je, po Vama, budućnost knjiga, da li će one u potpunosti nestati i ustupiti mesto elektronskim izdanjima?
M. M: Knjige nikada neće nestati. Postaće jedan elektronski tom, drugačije će se zvati itd. Ali ono što je knjiga a to su pismena koja ožive čitanjem, uvek će postojati na kakvom god materijalu da se pravi. Knjiga u ovom obliku u kojem je nama poznata, u nekoj budućnosti, postaće prestiž, zato pravimo biblioteke i kao i uvek ostavljajmo ih novim generacijama.
V. N: Iz štampe je izašla i Vaša knjiga „Treće krilo“ koju čini izbor poezije, u njoj ženski likovi imaju dominantnu ulogu, primetno je suprotstavljanje patrijarhalnog i modernog, empatičnog negdanjeg i obezdušenost modernog, heroine Vaših pesama su zidanice koje neurušivom održavaju svakodnevlje u kom dominira gubljenje duhovnosti. Koliko je važno da arhetip, tu „armaturu kolektivnog nesvesnog“, osvestimo i podarimo ih na polzu potomcima? Da li je „najbliža istini povest o onim minulim vekovima i poodmaklim razdobljima u koja je nemogućno smestiti naše zasluge.“ (I. Andrić)
M. M: Samo putem osvešćenja arhetipskih grešaka možemo da kodiramo nove generacije na nov način. To možemo da činimo upravo pesmom i poezijom kako ste i primetili. To je glavni cilj i glavna funkcija mog pesništva.
V. N: „Događaj prvog reda: Život, sve ostalo je manje važno ili čak nevažno“, napisao je Tišma u pesmi „Contralto“. Šta je za Vas događaj prvog reda?
M. M: Za mene je događaj prvog reda samo i jedino ljubav. U svakom njenom obliku.
