Crtež ili slika? Koje tehnike preferiraš u svom stvaralaštvu?
Crtež. Osećam da bolje vladam ugljenom, kredom i olovkom i smatram da misao koja prati odeđenu seriju radova predstavljam adekvatnije, “tačnije” i daleko spontanije na papiru. Ulja na platnu su moja velika ljubav, ali ona zahtevaju više promišljanja unapred, a to promišljanje često ume da uguši početnu energiju sa kojom krećem u realizaciju radova.
Osim muzike i prirode, gde još pronalaziš inspiraciju?
Inspiracija uglavnom instinktivno proizilazi iz svega što me na neki način lično dotakne. Često se u toku rada vraćam u detinjstvo, a priroda i muzika su u tom slučaju dobar prevoz do prošlosti. Pravim i održavam veliku razliku između spoljašnje realnosti i unutrašnjeg sveta i ukoliko se ta dva u glavi i u srcu ne dodiruju onda određena tema jednostavno neće biti iskreno obrađena,već će više ličiti na neki usputni komentar, zaboravljen u moru drugih koji plivaju u podsvesti.
Na tvom blogu čitaoci mogu pronaći nekoliko serija crteža slika, od kojih jedna nosi naziv “Očima deteta“. Vrlo su iskrena, mogli bismo čak umetnike poistovetiti sa decom koja neumorno istražuju svet, ali ga i kritikuju istovremeno. Reci nam nešto više o pomenutoj seriji i na koji način kritikuješ svakodnevnicu u svojim radovima?
Ja sam neko ko konstantno traži načine da pobegne od svakodnevnice i od uloge odraslog. Ova serija je nastala nakon posete selu koje do tada nisam videla skoro punih deset godina. Dani su tamo duži, jutra su svežija i trava zaista jeste zelenija. Detinjstvo čuči iza svakog drveta a ja sam napokon imala dovoljno vremena da uvidim sve one sitne gestove prirode koje je grad sasekao u korenu. Priroda na ovim crtežima i slikama je upravo onakva kakvu sam je doživljavala kao mala-misteriozna, živa i fantastična.
Da li su bespredmetna umetnost i fantastika uticale na tvoj razoj? Da li uspevaš da oživiš sinasteziju kroz svoje radove kod gledaoca? Da li ti fotografija pomaže u stvaranju ili je sve rezulat istraživanja i mašte? Da li je tačna činjenica da dobar umetnik mora prethodno naučeno da zaboravi, anatomiju i slično da bi mogao da stvara dela koja će se pamtiti?
Sigurno je da su pojedina dela bespredmetne umetnosti uticala na način na koji gradim atmosferu u radovima, premda ne mogu reći da isto važi i za fantastiku. Metafizičko slikarstvo je u tom slučaju možda bliže uticalo na moj razvoj. Fotografijom se retko direktno služim ali ponekad se mašta osloni i na nju, istraživanje je svakako sastavni deo osmišljavanja i formulisanja jedne ideje i fotografija najčešće nađe svoje mesto baš u tom procesu.
Oživljavanje sinestezije kog gledaoca je svakako dobrodošlo i željno iščekujem da dobijem odgovor upravo na ovo pitanje u septembru, kada ću prvi put samostalno izložiti radove inspirisane klasičnom muzikom u nadi da će preplitanje čula biti neizbežno! Ne smatram da dobar umetnik mora prethodno naučeno da zaboravi kako bi mogao da stvara dela koja će se pamtiti. Govoreći isključivo iz lične prakse, znanje retko kada ometa rad, a vrlo često nedostaje pri istom.
Celoživotno učenje (sa posebnim akcentom na stručno obrazovanje i usavršavanje) je neophodno i gubi poentu i značaj ako se kasnije trudimo da ga zaboravimo.Verujem da kada dovoljno ovladamo stečenim znanjima i tehnikom (recimo baš pomenutom anatomijom) otvaramo sebi mogućnost da se fokusiramo i na ono “iza” tih konkretnih znanja (karakter, atmosfera, psihologija..) i to je nešto čemu nas nijedna akademija ne uči, to je nešto utkano u senzibilitet samog umetnika i verovatno jedan od većih izazova svima nama koji se ovim pozivom bavimo.
Možda smo pogrešno protumačili, u seriji koja nosi naziv “Imuni sistem šume“ crteži koji su dinamičiniji i jači nose poruku “gutanja i spasa“ istovremeno? Odnosno, da li je cilj bio da čovek ne može protiv prirode i da jedino možemo opstati ako joj se vratimo?
Izuzetno mi je drago što ste “Imuni sistem šume” videli kroz ovu “poruku gutanja i spasa istovremeno” koju ni sama ne bih bolje uspela da sažmem. Dakle, upravo tako- jedini način da opstanemo jeste da se setimo da je priroda postojala i pre nas, da uvidimo koliko smo joj slični i da za istu pronađemo davno izgubljeno poštovanje i zahvalnost. U suprotnom, gutanje je, čini mi se, neizbežno.
