Uki često dolazi kod babe i dede da se igra sa njima. Baba i deda mu pričaju razne priče, a i lepo se razgovaraju. Uki pita, baba mu lepo, strpljivo odgovara.
Jednom je baba uzela popilotne da uvije kosu:
– Uki, sačekaj da uvijem kosu, pa da se igramo. – Uki je seo pored babe i pogledao šta ona radi.
– Baba, zašto to radiš? – pitao je.
– Da budem lepa. – odgovorila je baba.
– Zašto da budeš lepa? – pitao je Uki začuđeno. Bio je zbunjen. Babi nije jasno šta njemu nije jasno. Onda je baba malo razmislila. Naučila je da malo promisli o onome što joj Uki kaže. Deca su iskrena i uvek pričaju važne stvari. Odrasli ponekad pričaju tek da bi pričali, kod dece je drugačije. Deca razmisle o onom što pričaju.
– Uki, voliš li ti da baba bude lepa?
– Ne – opet Ukiju nije bilo jasno šta ga baba pita, ali je babi postalo jasno. Odrasli su život zakomplikovali deleći ljude na lepe, manje lepe i ružne. Deci je to nebitno. Deca kad nekog vole, vole ga bez uslovljavanja, bez poređenja. Vole ga onakvim kakav je prema njima. Deca ne znaju šta je lepo, a šta ružno. Deci je važno da se lepo slažu sa nekim, dase lepo osećaju pored njega, da ih taj voli i da ga oni vole. Sve ostalo je nebitno.
Deci je lepo sve što vole.
Deca rođenjem upoznaju svet tako što na svet gledaju srcem. Svako ko im prija, ko ima blag glas, nežne ruke, lep osmeh njima je drag.
Zato su deca nasmejana. Onda se umešaju odrasli i počnu da im pričaju da je neko lep, a neko nije. Počnu da gledaju na kosu, na odelo, na cipele i pričaju: ovo je lepo, ono nije i tako nauče decu nebitnim stvarima. Nauče decu da gledaju očima, a zaborave srce. Nauče decu da upoređuju, da mere, da brinu bezrazložno. Tako deca postanu ozbiljna, tako deca mereći šta je lepo, a šta manje ili uopšte nije lepo, počinju manje da vole, manje da se raduju ibivaju manje srećna.
ZA SREĆU JE DOVOLJNO MALO
SAMO DA TI JE DO NEKOG STALO
NIJE LEPO ONO ŠTO OKO VIDI
VEĆ KO SE SRCU SVIDI.
