Bleda joj put žeže; smeđa čarobnica,
dok, visoka, tanka ko lovac korača,
otmeno uzdiže lepi vrat dugačak
i mirno se smeši, samosvesnog lica.
- Šarl Bodler, Jednoj Kreolki (Cveće Zla LXII)
Ko je kompletni autor? Kako klasifikovati nekog tom odrednicom kad je teško uopšte i prevesti istu na druge jezike? U stripu, obično je to autor koji radi sve – i scenario, i crtež, i tuš, i kolor, i unos teksta, i naslovnu… Međutim, predlažem jednu novu dimenziju definiciji reči „kompletan autor“, a to je činjenica da taj i takav autor unosi celog sebe u delo, kao i to da sva njegova iskustva, koliko god kontradiktorna bila, u isto to delo ulaze. A opet, ulaze toliko dobro da se maltene ne primećuju, čak ni na drugo, treće, deveto, jedanaesto čitanje. Dakle, kompletan autor je onaj koji je u savršenoj sintezi sa svojim delom. A takvih je u balkanskom stripu izuzetno malo, čak i među dokazanim majstorima.
Da, retko ko može da bude Enki Bilal, čovek čiji je izraz jedan od onih u frankobelgijskom stripu i dalje u kategoriji za sebe. Bilal je upravo taj tip kompletnog autora o kome sam ukratko govorio u uvodnom pasusu, a da toga možda ni njegovi najveći poštovaoci nisu svesni. Biću toliko bezobrazan da kažem da ni on toga nije svestan.
Ali kako pokazati i dokazati to na polju stripa? Pa, ukratko, to se samo može putem njegovih kompletnih autorskih stripova. Da, njegovi radovi s Pjerom Kristinom su podjednako klasa za sebe, a Kristin je izvanredan autor, međutim tu ne vidimo onog Bilala kog sam malopre najavljivao. To se može samo u njegovim solo uratcima, i te solo uratke valja overiti propisno. Najbolji početak je, naravno, spektakularna „Trilogija Nikopol“, i na sreću čitalačle publike, bosanskohercegovačke i balkanske uopšte, izdavač „Publika“ u saradnji sa „Šahinpašićem“ je preuzela zadatak na sebe da prevede ovo spektakularno delo.
Trilogiju sačinjavaju albumi „Vašar besmrtnika“, „Žena-klopka“ i „Hladni Ekvator“. Samo je u prvom albumu titularni Nikopol glavni lik u pravom smislu te reči. Njegovo putešestvije od prognanog astronauta do autokrate Pariza te hladne 2023. godine (dakle, još malo, pa smo tu) i čoveka koji će šenuti pameću je iznenađujuće brzo i kratko, i to ne zato što album ima malo strana, već što je pripovedanje toliko tečno da se ni ne oseti kad dođete do završne table, gde siroti Alsid Nikopol citira Bodlera i plače. U drugom albumu glavnu ulogu preuzima Džil Bioskop (da, to joj je prezime), plavokoža i plavokosa žena koja ne može a da ne ubija muškarce oko sebe (ili ne?) na njenom putu od Londona do Berlina, te potom do Kaira. Ovde je Nikopol u sporednoj ulozi, premda je i dalje bitan po priču; nakon što Džil prođe kroz silne probleme, njih dvoje završavaju zajedno, vezani na jedan ključni način. U trećem albumu jeste jedan Nikopol glavni lik, ali ne Alsid, već sin mu sa istim imenom i licem. Nikopol Stariji je i dalje u ključnoj ulozi, ali opet ostaje nekako po strani (i on i Džil); doduše, sam kraj je upravo njihov, a kakav je, to ne planiram da vam odam.
Kako otpočeti sa ovom trilogijom? Pa, krenimo po sledećim tezama:
- Građenje sveta
- Građenje likova
- Glavne teme i motivi
- Sinteza autora i autorskog
Građenje sveta u „Trilogiji Nikopol“
Priča se odvija u razmaku od nekoliko godina, počev od pomenute 2023. godine. Svet je podeljeniji no ikad ranije, gde se Istok i Zapad podjednako drve kao i ranije, gde su klase jasno podeljene a Parizom vlada autokratski guverner Šublan (crkvom rukovodi njegov rođak Teodul I). I dok se na zemlji suprotstavljaju elitni namazani i pompezni buržuji nepismenim i mentalno oštećenim plebejcima, na nebu lebdi jedna piramida prepuna egipatskih bogova koji većaju šta će sa njihovim pobunjeničkim rođakom Horusom.
Sve ovo navedeno se nazire bukvalno u prvih par tabli prvog dela Trilogije.
Jedna od najkvalitetnijih tački modernih autora je kvalitetno građenje okruženja. Treba da izgleda kao živi, pomalo iskvareni ekosistem koji deluje toliko realno da svako od nas u njemu može da obitava. Nešto poput sveta kakvog je Džordž Lukas kreirao u „Ratovima zvezda“. Bilalu je ovo odlično pošlo za rukom. Bilo da gledate u ulice Pariza u „Vašaru“, hotel u Berlinu u „Ženi-klopci“ ili raznolike segmente Ekvator-sitija u „Ekvatoru“, ne postoji kutak koji Bilal oslikava a da ne deluje upravo onakav kakvog ste možda videli u sopstvenom bloku, ili u susednom gradu, ili u rodnom selu vaše porodice. A ljudi se tako lepo uklapaju u svoj ambijent da je to jezivo. Čak i apstraktna područja, kao unutarnji deo lebdeće piramide, deluju praktično i „useljivo“.
Svemu ovome doprinosi činjenica da Bilal, u nedostatku boljeg izraza, voli da svoje gradove, šumarke, pustinje i obale naseli živim bićima. I da, namerno sam taj izraz iskoristio. Scena u vozu u „Hladnom Ekvatoru“ je savršen primer dotične tendencije autora; Niko Junior se lomata da bi došao do iole praznog kupea, mahom zato što su vagoni puni i prepuni divljih životinja. Uz to, gotovo svaka scena, pa makar bila i intimna, mora da ima nekoliko osoba u kadru. Šublan je počesto okružen svojim poltronima, njegovog brata orbitiraju „anđeli“ u svakom trenutku, a kad god je Džil u prominentnoj sceni, obično je to u baru ili hotelu, okružena polusvetom u lepom odelu. Bilal istrajava na tome da njegov svet, pretrpan patnjom, kontradiktornostima i starim dobrim weltschmerzom, uvek ima ljude koji, hteli-ne hteli, u istom žive. Ovakav osećaj se retko kada postiže, a majstor istog i na polju stripa i na polju kinematografije je Bilalov stariji kolega Alehandro Hodorovski.
No, kako treba opisati dato okruženje u „Trilogiji“? Pa, distopija je najadekvatniji izraz, ali nije skroz tačan. Naime, svet 2023. godine i nadalje kod Bilala je daleko od idealnog, što ga odmah disocira bilo od utopije, bilo od distopije (a da se ne lažemo, izrazi su u književnosti u biti sinonimi, kad se malo porazmisli), ali što je bizarno, postoji vidni progres. Dakle, i pored sveopšteg rasula, vidimo inovacije u nauci, tehnologiji, arhitekturi, pa čak i zabavi (šahboks je odličan primer, premda se nisu izgubile popularne stare igre poput „Monopola“). Ukratko, Bilalov svet u „Trilogiji“ je toliko blizak našem da je to zastrašujuće.
Građenje likova u „Trilogiji Nikopol“
Ukratko rečeno, nijedan od likova unutar „Trilogije“ nije arhetipan/stereotipan/tipičan/neka druga reč sa korenom „tip“. Alsid Nikopol, na primer, je glavni lik iako realno nije toliko proaktivan. Paradoksalno, samostalniji je kao sporedni lik u naredna dva albuma, gde možda ne vodi radnju, ali rukovodi sopstvenom sudbinom. Džil je donekle slična. Iako duž stripa putuje, zapisuje, itd., nekako se sve stvari oko nje odvijaju kontra njenoj volji. Čak i kada sama radi nešto (poput „ubijanja“ one trojice muškaraca), predstavljeno je kao da nije to želela da uradi. I naravno, kad se pojavljuje u sporednoj ulozi u „Hladnom Ekvatoru“, isto poput Nikopola Starijeg preuzima akciju na sebe i kroz priču se vodi sopstvenim nagonima i svojom voljom. Jedini koji nije deo ove jednačine jeste Nikopol Mlađi. Zašto je ovo slučaj nisam uspeo da odgonetnem.
No, to su likovi naspram radnje. Kakvi su likovi kad se uzmu njihovi karakteri u obzir? Tu već mogu da se vode interesantne diskusije. Niko Senior je oličenje oklevajućeg čoveka, nekog kome se istovremeno i nešto radi i ništa ne radi. Još od samog početka je tutnut u avanturu zaposednut Horusom i ne uspeva da ga se ratosilja do kraja „Vašara besmrtnika“. Namerno je predstavljen kao fizički potpuno neimpozantna pojava, makar u poređenju sa njegovim oponentima i saradnicima (Šublan i njegov režim su svi markantni po izgledu, i to bez onih silnih farbi na licu, a samo je jedan pogled na Horusa dovoljan da čitaocu stavi do znanja kakav je po pitanju vizuelne superiornosti nad drugima), i to se neće promeniti do poslednjih kadrova „Hladnog Ekvatora“, kad je već prošao sito i rešeto i kada dopušta da iskustvo bude onaj faktor koji ga čini markantnim. Džil je slična; kao bleda, maltene albino fufica sa plavim usnama i plavljim bradavicama (i svakom dlakom na telu podjednako plave boje), ova devojka ni po čemu ne odiše samopouzdanjem. A opet, na samom kraju (i.e. poslednji kadrovi „Ekvatora“) ima isti taj naboj iskustva koji vidimo u Nikopolu. Ona je možda najkvalitetnije napisan ženski lik u savremenom francuskom stripu, i zapadnom stripu uopšte (što nije ovih godina neki veliki podvig; preko 90% modernih ženskih likova danas je napisano katastrofalno i sa jasnom političkom agendom umesto kvalitetne priče i karakterizacije) prvenstveno zato što je, poput Nikopola (i oca i sina) izmrcvarena i proceđena kroz zube radnje stripa, iz kojeg izlazi promenjena i proaktivnija.
Fascinantno je to kako Bilal kreira sekundarne, pa čak i tercijarne likove. Najbolji primer su egipatski bogovi koji se kao mala deca prepiru na nebu (Bast mi je pogotovo prirasla za srce). Hibridizacijom životinja na kojima su dotični bogovi zasnovani i ljudskih tela koja adekvatno opisuju ista božanstva, Bilal je pokazao jedan novi nivo veštine kreiranja likova, gde i pored velelepnosti i grandioznosti, ovi bogovi ostaju vreće od krvi i mesa, sa ne tako lepim pregibima, naslagama kože i mišića, te crnila koje se stapa sa glava (množina) u telo. Druga grupica ljudi koja dolazi do izražaja jeste kriminalni konglomerat KKDZO. Petoro ljudi koji ga sačinjavaju su toliko živopisni da odbijam ovde da ih describujem – kupite strip, nećete zažaliti. Samo mogu da dodam da su bukvalno u svim bojama, rasama i telesnim sklopovima, i ako bi igrom slučaja Bilal ikada radio spin-off „Trilogije“, KKDZO bi bio moj drugi predlog na spisku (prvi predlog bi bili sami bogovi, pogotovo Bast).
Izdvojio sam ove dve grupe zato što je Bilal iskoristio dva različita načina da ih izgradi i „oživi“ čitaocima. Sa egipatskim bogovima, to je bio direktni metod. Dakle, čitalac jasno i nedvosmisleno vidi bogove kako opšte sa svetom, čuje ih kad razgovaraju, prati ih iz albuma u album. Tako vidimo do koje mere se Anubis, Bast, Horus, Kepera, Teut i ostali angažuju, gde umnogome naliče na decu bogataša koja sve imaju, pa im je i sve dosadno. Međutim, o ličnostima iz KKDZO grupe ne saznajemo maltene ništa kroz njihove akcije tokom „Hladnog Ekvatora“. Naime, ovde je Bilal koristio indirektni metod razrade likova. Sve što možemo da pretpostavimo o ovo petoro nam dolazi ili iz razgovora drugih likova, ili novinskih članaka, ili same naracije stripa. Dakle, sve saznajemo iz druge ruke, te nam ostaje da sami popunimo praznine, što je opet jezivo slično stvarnom svetu. Koliko puta vam se desilo da, recimo, čujete nekog kako opisuje poznatog glumca ili pevača kao rođenog brata, iako ga ne poznaje? Najčešće će ista ta osoba koristiti javna pojavljivanja i vesti o dotičnom poznatom čoveku da izgradi sliku i na osnovu nje donosi zaključke na vrlo ličnom nivou. Ne samo da je to veliki problem među ljudima i dan-danas, nego je to i neopisivo česta praksa koja postoji maltene od samog početka ljudske kulture.
Glavne teme i motivi u „Trilogiji Nikopol“
U ovom delu treba naglasiti nešto. Naime, sve ovo što ću upravo navesti je rezultat mog razumevanja „Trilogije“ i vrlo verovatno nije ono što je Bilal u startu imao na umu pišući ove stripove. U prevodu, ne verujte mi na reč.
Od tematike, cenim da je jasno napomenuti otvorenu kritiku vladajućeg poretka, kakav god on izgledao. Vidimo fašizam i komunizam na delu (predstavljen u vidu guvernera Pariza, sa jedne, i sovjetskih remnanata sa druge strane), kao i želju da se oba svrgnu (i nemilosrdne posledice koje prate ta svrgavanja, a koje nikad nisu previše suptilne). Čak ni tehnokratsko društvo poput onog u Ekvator-sitiju nije imuno na korupciju i dekadenciju. Naravno, Bilalov život je umnogome uticao na ovakve stavove, no o tom ćemo nešto kasnije.
Drugi česti motiv jeste aberacija kako prirode, tako i društva. Ovu potonju već možemo da vidimo na prvu loptu, sa fašističkom vlašću, desetkovanim narodnim masama i elitama koje maltene ne znaju više šta će sa sobom. Ali ova druga je interesantnija. Naime, životinje su i dalje tu, ali ima promena. Vidimo mačke sa zelenim prugama koje čitaju misli, sive „anđele“ koji se opasno množe, džinovske pijavice koje sisaju Ajfelov toranj – pravi zoo park netipičnih vrsta. Pritom, ima promena i u klimatskim uslovima širom planete, što se najbolje vidi na primeru samog Ekvator-sitija. Priroda popušta na mnogo mesta, propada paralelno sa čovekom kao indikator da nema prostora za bolje, da nastupa prava jedna entropija u kompletnom i sveukupnom smislu te reči.
Seks i smrt su prisutni u „Trilogiji“, ali se ne tretiraju toliko značajno koliko bi jedna ovakva priča zahtevala. Primera radi, Anubis i Bast se počesto vide zajedno, do tačke da će ona roditi njegovo dete sa drugim već na putu. Džil je, i pored svoje neimpozantne pojave, atraktivna maltene svakom muškarcu na kojeg naiđe, ali njena privlačnost (i njena seksualnost) su na drugom mestu, gde čak i smrt ima prednost nad istim. Ali opet, ni smrt nije toliko istaknuta, pogotovo ako uzmemo u obzir da su neki od ključnih likova (guverner Šublan, na primer) umrli neceremonijalno i „ispraćeni“ u par kadrova sa par komentara. Najpreciznije moguće rečeno, seks i smrt nisu motivi u „Trilogiji“, već puka sredstva.
Sinteza autora i autorskog u „Trilogiji Nikopol“
Postoje par trendova po pitanju Enkija Bilala na ex-yu prostorima koje valja pomenuti, a koji počesto dovode ljude do pogrešnih zaključaka. I da, delovaće tangentalno, ali svakako smatram da su bitni po razumevanje „Trilogije“.
Za početak, gotovo svaki domaći medij mora obavezno da krene sa tim da je Bilal sa naših prostora (i naravno da mu naglase pravo ime i prezime) i da posveti paragraf-dva o tome, što ja lično smatram potpuno bespotrebnim. Nalikuje mi kao kada nahvale sportiste ili glumce koji imaju poreklo sa Balkana, ali su rođeni, rasli i proslavili se sa strane, u smislu „eto, taj neko je naš i to što je naš mu je pomoglo!“ Onaj drugi trend je da Bilala, i.e. samog autora, prozivaju da je prepotentan, pun sebe i egomanijak. Isprva, to su grube diskvalifikacije, a pritom i ad hominemi, i njima ne treba pridavati dosta pažnje. Naposletku, zlih jezika ima svuda, pa i u svetu stripa. Ali sve i da je tačno da je on takav, ne bi bio ni prvi ni poslednji autor u svetu stripa sa pretencioznim stavovima. Štaviše, pretencioznih i pompeznih autora imate i među autorima koji su znatno manje kvalitetni od Bilala (uključujući i potpisnika ovih redova).
No, pitanje je da li to što je Bilal rođen na Balkanu, u mešovitom braku Bosanca i Čehinje usred Beograda, makar na neki način utiče na kreiranje njegovih stripova? Pa, ne samo da utiče, već je donekle i razlog zašto je on upravo onaj kompletni autor na kakvog sam aludirao u početku. Ako vidimo likove poput Alsida Nikopola (ime mu je aluzija na Herkula i na jedan grad u Bugarskoj) i Džil Bioskop (prezime iz ex-yu jezika i anglistička varijanta frankofonog imena), u samom startu zapažamo taj dualizam kakav će Bilal nositi u sebi ceo život. Isti taj dualizam je u liku izvesnog Ivana Vabeka, Jugoslovena koji završava kao jedna „žrtva“ Džil (a čije prezime nije slučajno takvo da prati čehoslovačke konvencije za prezimena). Ali ovo je mnogo više od „balkanski autor daje aluzije na poreklo“. Zapravo, ovo je inheretno Bilalu kao autoru, ovo svojevrsno lutanje po svetu bez jasnog identiteta, pogotovo u svetu gde maltene nikog ne interesuje odakle si niti ko si. To je ono što daje dodatnu snagu „Trilogiji Nikopol“, ta nesigurnost u sopstveno biće i otvoreno skakanje sa jednog ekstrema sopstva na drugi. Samim tim, to stanje i zaslužuje svoje ime, ime koje u samom sebi upravo nosi taj unutarnji konflikt koji, nerazrešen ali dovoljno pročačkan, uspeva da iznedri remek-delo koje prevazilazi granice. I to ime upravo mora da bude Bilalijada.
Zaključak
„Trilogija Nikopol“ u sebi krije znatno više nego što sam naveo u ovom tekstu. Svako ko je iole upoznat sa delima Enkija Bilala će ove albume toplo preporučiti kao uvod u delatnost ovog autora, i premda su tu i drugi sasvim solidni kandidati za početi (primera radi, bilo šta rađeno u tandemo s Kristinom), za uranjanje u Bilalijadu nema boljeg starta od avantura Alsida (Seniora i Juniora) i Džil. I da, znam da će mnogi predlagati film „Immortel“ kao zamenu za isti, ali iskreno, ja ne bih. Uvek se valja okrenuti originalu, jer naposletku ključ za razumevanje jednog kompletnog autora samo i može doći odatle. A imajmo na umu da je ovo tek jedna trilogija u nizu spektakularnih stripova koji su došli iz pera ovog majstora. Ko zna kakve nove nivoe Bilalijada može sadržati ubuduće.
