Ivan Despotović je rodjen 1978. godine u Beogradu, gde i živi. Diplomirao je na katedri za Opštu književnost i teoriju književnosti 2003. Objavio je više knjiga poezije: „Ništa nije tako“, „Prekoračenja“, „Predeo“, „Roršarhove ispovesti“, „Kalemegdan“ (poema), „69 soneta“, „Plava knjiga“ (Izabrane i novepesme). Pored poezije objavio je i nekoliko knjiga proze kao i brojne eseje.
Povod ovog razgovora je njegovo dugogodišnje prisustvo na pesničkoj sceni u regionu, izabrane pesme „Plava knjiga“, kao i karakterističan i osoben pesnički pristup poeziji – elementi klasičnog stiha su tu, samo u novom metru, ritmu i izrazu, pa i u novoj originalnosti.
U izdanju „Udruženja nezavisnih pisaca Srbije“ 2020. godine pojavile su se tvoje izabrane pesme pod nazivom „Plava knjiga“. Kako je knjiga komponovana?I iz ove, zrele perspektive, kako gledaš na svoje prve pesničke pokušaje, kao i na one moguće uspele pokušaje?
Knjiga je komponovana tako da obuhvati i poeme i cikluse i vence; na početku sa novim pesmama u prvom odeljku„Ivičnjaci“, a koje donekle opravdavaju naslov knjige, kao tajni dosije o kome prećutno znamo a ne govorimo. Zatim ide jedna rana poema, Predeo; pa ciklusi koji su u Brankovom kolu i KOV-u objavljeni kao knjige; naposletku – 69 soneta, koji su nastali neposredno pre početnog, najnovijeg ciklusa „Ivičnjaci“. Kako sam od ranog detinjstva, od trenutka kada se uče slova, pisao „prozu“, bajke, „omaže“, to jest prozne pokušaje, pa kasnijedobio i dečju Zmajevu nagradu, pesničke početke napravio sam posle četvorogodišnje pauze, koja je meni izgledala kao večnost, a bila izazvana verovatno odsustvom događaja ili života koji se, bar u većoj meri, mora iskusiti za pisanje proze. Prve pesme pisao sam učeći uglavnom od Crnjanskog, to jest njegovog poetskog teksta, kasnije strahujući da se neću dovoljno odmaknuti od njega, ili da ću pak ličiti na Miodraga Pavlovića, i slično. Počeci su bili pokušaji forme, često naglašene, detinjaste; pokušaji da se pesma odvoji od stvarnosti, to jest od emotivnog ili plakatnog govora. Uspeli pokušaji su uspeli tek kada sam ih preradio posle sedamnaestak godina, kao što je slučaj sa poemom Predeo, koja je pak pisana dosta slobodno…Posle jednog odlaska u drugi pravac, u versifikaciju, pa po vraćanju iz njega. Meni danas dosta prija ona Handkeova izjava da je forma – duša.
Mnogi savremeni srpski pesnici olako odbacuju i rimu i metar, kao i sonet i klasične oblike – šta misliš o tome? Ti si strogoj formi dao neku novu izražajnost, ritam, samim tim i doživljaj sveta. Možeš li nam, naprimer, nešto reći kako su nastali soneti iz knjige „69 soneta“? Tu ima slučajnih, sporadičnih, unutrašnjanih rima, dok je strog metar zadržan, kao i cezura.
Ono što sam u ovim svojim poznijim godinama možda tek počeo da shvatam, makar rizikovao da grešim, jeste da je epoha bitničke poezije, kao daleki eho neoklasicizma, da se tako slobodno izrazim, – najverovatnije prošla u poeziji, ili će proći za nekoliko decenija. U tom smislu, moja stroga forma mogla bi pre zvučati kao mala primesa slema; ili kao upliv fizičke stvarnosti, ubrzanja celog sveta; no što bi se morala tumačiti „klasicistički“. Tako ostaje mogućnost, da baš forma naglašava iracionalnost i „neoromantizme“, odsustvo čvrste i vidljive teme, pa podvojenost subjekta i slično. U svakom slučaju, forma predstavlja izmicanje od bitništva. Takva forma, moguće, zadržava i neke tekovine ekstremnije avangarde, možda paradoksalno. Kod 69 soneta ja sam se delimično nadovezao na svoje davno pisane sonete, iz svoje prve knjige, niškog fonda Dejan Mančić. Unekoliko, hteo sam da pokažem da i soneti mogu ići ispred vremena; baš umestoda nužno budu anahroni. Zato sam primenio novi sistem rime, kojim je obuhvaćen ceo stih, početak, cezura, kraj, etc, verujući i da otkrića kvantne fizike utiču na rimu, da ona može oponašati neodređenost čestica, na jedan složeniji način nego što je „to činila“ kod Disa i Dučića. Možda je i to smer Crnjanskog. Ona želja da Pesma bude autonomna i da se što više odvoji od stvarnosti ili verizma, moguće da me je i dovela do takvog poduhvata. No, verovatno ima u 69 i nečeg hronološkog, dnevničkog, intimističkog, numeričko-simboličkog. Metrika i rima mogu me dovesti do novih značenja, do tih na koje možda ne bih naišao sâm. Rima je jedna veštačka inteligencija, jedan autonomni robot. Ili je kuče dresirano da vodi „slepog pesnika“.
U „Roršarhovim ispovestima“ vidimo poemu (pesme numerisane brojevima) koju završavaš poput magistrala u sonetnom vencu. Prvo idu tri strofe u kvintini pa tri terceta – do polovine poeme, onda im „zamenjuješ“ mesto… Možeš li nam reći nešto o takvom pristupu?
Mislim da je „zadatak“ pesnika i umetnosti uopšte, makar donekle, mada ne odveć, sličan onom koji je dat naučniku. Ne treba pretpostavljati, recimo Boga, ne apriori. Isto tako ne treba dogmatski pretpostavljati ni njegovo odsustvo, itd… Potrebno mi je da napravim alternativne pretpostavke, ne zazirući ni od izvesne predsokratovske logike. Za Roršahove ispovesti inspirisala me je mladalačka ideja Stivena Hokinga da vreme može promeniti smer, koji zakoni fizike nigde ne određuju. Ono što je „mene kao ipak pisca“ privuklo jeste njegova hipotetička eksplikacija da bi u kontra-smeru sećanja bila iz budućnosti, a o prošlosti se ne bi znalo ništa. Moguće da me je fizičar isprovocirao, u najboljem smislu reči. U poemi se nalaze dva lirska subjekta, jedan u prvom, drugi u drugom licu; a početna zamisao jeste da jedan čini zlo („ispoveda se“), budući srećan pritom, – dok drugi nema zle namere ili dela, osećajući u tome sebe kao nesrećnoga. Od polovine poeme, isti stihovi (sa gdegde promenjenom interpunkcijom) nižu se u obrnutom redosledu. Obrnuti redosled, moguće, donekle menja percepciju „junaka“, pa „negativni“ tu oseća izvesnu nelagodu, „kajanje“, a „bezazleni junak“ nekakvu veću radost. Otuda i naslov venca. Rima je (ili njen prizvuk; krnja rima), recimo, u početnom smeru, u prva dva stiha svake kvinte – „elegijska“ – to jest kraj stiha „rimuje se“ sa rečju kod cezure (sredine) sledećeg stiha u pretpostavljenom distihu, kao da je ceo drugi stih skraćen tom srednjom „rimom“, mada nije. I ona je elegijska, tmurna, samo kod onog dobrog „Junaka“. U obrnutom redosledu stihova, ona tu kod njega više nije elegijska. To su, ukratko, Roršahove ispovesti.
Šta za tebe predstavlja Kalemgdan, po kome je i tvoja knjiga–poema dobila naslov?
Kalemegdan je neka vrsta škrinje, sanduka; a inače on je mesto za izvesni susret ili razgovor, koji nam otkriva ponor ili metafiziku. U poemi on govori, personifikovan je, što bi opet trebalo da zvuči anahrono, ali versifikacija je nova, nova eufonija, barem jednim svojim delom. Park ili tvrđava, kao lice u pesmi, oslobođeno je mogućnosti za grešku ili greh, ali baš zbog toga predstavlja krivca ili (se) misli tako. Za mene, između ostalog, taj park je mesto izvesnog stvarnog susreta koji se ne može životno ili žanrovski definisati. On nije ljubavni (mada u poemi unekoliko jeste). U stvarnosti, to je susret dve nesreće, dva bića, koji mi pak na veoma suptilan, gotovo nevidljivi način, otkriva da postoji nešto natprirodno. Razgovor sa višim Dobrom, putem slučajnog razgovora među ljudima, kao i u jednoj sasvim drugoj pesmi „Ljubavnici preteče“.
Tvoje pesme su pune urbanih pesničkih slika. Šta za tebe znači biti urban, a uz to i pesnik?
Na izvestan način, verovatno je teže zadržati svoju umetnost, kao jedno iznimno pravo ili ubeđenje, u jednoj većoj ljudskoj celini ili urbanom centru, gde je veća učestalost trendova ili kratkotrajnih činjenica, pa i instant „slave“. I ja se, pak, trudim da pišem o onome što dovoljno poznajem. Urbanost je ujedno odnos prema sopstvenom zavičaju, Beogradu ili ulicama ispod Tašmajdana, ali nije hronika. Urbanost je više spoljna. Beograd je konglomerat različitih zavičaja. Često imam u vidu drvo u gradskom ambijentu i ono ispod. Ona je i scenografija za natprirodno, to jest ona nije oslobođena vere u neku inu svrhu. Danas je popularno da poezija ima urbane dodire, često i po zakonu nekakvog globalnog tehnicizma, gde pojam zavičaja ne može da postoji, i subjekat je samo stvar. Na primer, stvar akcidentalno rođena u Srbiji ili nekom gradu, koja „mora“ biti svesna odsustva svrhe podneblja i predela. No, takva poezija nam ne govori istinu, niti bar mogućnost imaginarne istine. Biti urban znači roditi se / odrasti u gradu, biti načinjen apriori u mnogostrukostima, vidljivoj polifoniji. To je samo jedna mogućnost, među mnogim.
Kakvo je tvoje mišljenje o savremenoj pesničkoj sceni i aktuelnoj književnoj kritici?
Naša aktuelna scena ili pesnička zatečenost, gradi se ponajviše na anglosaksonskim pesničkim uzorima, što i nije toliko loše, donekle. Postoje i slovenske tradicionalne struje koje nisu dovoljno „dobačene“, kao i one sadašnje autohtone tradicije koje su već klasici. Problem je, međutim, što se Srbija ili bivša Jugoslavija nalazi srazmerno daleko od Engleske ili SAD-a. Srbija se dobrim svojim delom (Panonijom) nalazi u Srednjoj Evropi i njenom arhetipu, pa duhovnom etimonu, te i metafizičkom predelu. To se naravno prožima i sa Sredozemljem. Stoga je naša mejn-strim scena u opasnosti da deluje provincijski, gde bi Srbija bila nekakvo predgrađe Njujorka, Los Anđelesa, Čikaga ili Londona, i u poetskom smislu. Ako se ugledamo na Beč, Berlin, Budimpeštu, Prag, Bratislavu; pa Bukurešt-Pariz – mi onda nismo samo predgrađe izmešteno Atlantikom, niti predgrađe nekakvog Beča, nego i deo prirodne oblasti Evrope i njene polifonije. Betoven se recimo, „zaljubljivao u Vojvodini“. Možda je on opet aktuelniji. Kompozicija.Određeni problem u književnoj kritici predstavlja nedostatak negativne kritike, ili je ona veoma retka. Nevolja je kada se od malih nogu etabliraju pesnikinje i pesnici o kojima se kasnije dugo vremena ništa negativno neće smeti reći. Naša književna i kritičarska scena katkad može delovati srazmerno infantilno. Jedan fenomen predstavlja to što se kod percepijenta stvara utisak kako isključivo nagrade određuju književnu sadašnjost i njenu buduću istoriju, a to nije sasvim tako. I ja sam dobijao nagrade, među kojima Stražilovo, no autor čini nagradu, ne obrnuto. A, ljudi se Poezije i dalje plaše, što je unekoliko dobro.
Koji su pesnici obeležili tvoju mladost, a koje rado čitaš i danas?
Od srpskih i južnoslovenskih pesnika, nekada, pored pomenutih, nadahnjivali su me Dučić, Dis, Pandurović, Ujević, Maksimovićeva, Drainac, Nastasijević. I dalje, recimo, rado čitam Disa i Nastasijevića. Danas pak rado čitam i neke kasnije pesnike, docnije i otkrivene, Novicu Tadića, Tanju Kragujević, Vojislava Karanovića, Rašu Popova, Nenada Grujičića, Božidara Vasiljevića. Od ponekih, kako se to sada već otrcano može reći – ali zaista ugaonih pesnika naše civilizacije, značili su mi Majakovski, Mandeljštam, Pasternak, Rilke, Bodler, pa Helderlin. Neki od njih, zajedno sa na primer Miljkovićem i Tadićem – imaju onu osobinu da, ako bismo napravili pretpostavku da poezije nema kao umetnosti, da je to samo puki lični stav ili moneta, to jest štogod što svako ima i može – oni bi razbili takvu tezu, pri čemu bi uvek ostalo pomalo nejasno – kako.
Razgovor vodio Dejan Petrović Kobajaši
