Iz očiju abonosa video sam te ponovo,
stranca čije srce umire u tišini nemira.
Tvoje ime poznajem koliko i svoje boje,
senke su se tada izlile u sazvežđa.
Sećam se glasa i dozivnja obećanog raja,
iluzije latica sa tvog vrata neprolazne romanse.
Kako si znao šta kriju usne heretika?
je ispunjavao moju kožu vekovima,
ponoći su opcrtavale sva ludila zaborava.
U suzama sam sakrivao svaki izdisaj,
pokušavao ne izgubiti koordinate našeg susreta.
Krugovima pakla vlada jedan od uzvišenih,
ali otkada je svetlo vredno greha?
Uspomene me opet okrutno ismevaju,
čekaju san da parališe um.
Bajka je spevana damarima duša,
onih koji veruju posle ponoći.
Kada ćeš osetiti otrov kajanja?
Unutar plima mesečarenja volim,
tada se osećam besmtrnim.
Šetam krunom trnja uspravno,
ali kome kradem košmar?
Kiša čisti telo,
Zvezde kaleme duh.
Opraštaš li duši?
Zauvek tvoj,
sećaš se?
Miosotis?
