Objavila si zbirku pesama “Jeka tišine.“ Koje godine si je objavila zirku i kojom tematikom se baviš u zbirci?
Svoju prvu zbirku sam objavila 2019. godine. Najviše se bavim socijalnom i intimnom tematikom, ali rekla bih da sam u zbirci spojila sve. Čovek u svakoj tematici pronađe delić sebe, pa tako i reči ponekad polete ka nepoznatom nebu.
Da li si zadovoljna sa odazvom publike?
S obzirom da sam više pisala za svoju dušu i da je ova zbirka bila ispunjeno obećanje detetu u meni, zaista sam zadovoljna. Okružena sam ljudima koji me podržavaju u onome što radim i iznenađena sam zapravo time koliko ljudi voli lepu reč i nežnu rimu.
Tvoje pesme prožete su filozofskim i religioznim elementima. Koliko dugo se posvećuješ pisanju i šta je uticalo na formiranje tvog stila?
Pišem od kada znam za sebe. Od prvih dana u školskim klupama znam da je pisanje moja strast i mogu reći da sam srećnica koja je rano otkrila ono za čime neki ljudi tragaju veliku većinu svog života.
Što se tiče mog stila, važno mi je samo da su moje misli čiste i isto tako pretočene u reči. Ne želim da ljudi pokušavaju da shvate “šta je pesnik hteo da kaže” već da u mojim stihovima pronađu sebe i svoje skrivene misli i osećanja.
Ova je pesma napisana u ovo “ ludo vreme “ u ovo vreme kolektivne panike, straha i depresije.
I mimo toga, svi smo željni određenih promena, da li u svetu ili u vlastitom životu. Ponovno rođenje za mene znači shvatanje i prihvatanje, jer samo ako čovek prihvati svaki aspekt svoga života, može od njega učiniti srećan život.
Kako ti posmatraš mladi pesnički svet? da li se mladi često zanose kada krenu pesničkim putevima? Šta je tvoja poruka njima? Šta za tebe predstavlja poezija?
Mladi pesnički svet posmatram velikim, začuđenim očima prepunim nade. Zašto? Zato što nas je danas malo i rekla bih da je poezija danas pomalo marginizovana. Ljudi se više okreću onoj instant, instagram poeziji.
Ne mislim da se mladi zanose kada krenu pesničkim putevima, rekla bih da malo nas za to ima hrabrosti, jer neki možda očekuju slavu, a neki se plaše da nisu dovoljno dobri. Moj savet njima je da budu hrabri i predstave se svetu, jer svaki početak je težak, a poezija je večna.
Poezija je za mene lek, melem, suza olakšanja i najlepša oda životu.
Da li si otkrila “od čega su kovane verige na tvojim grudima? “ Šta je za tebe sloboda a šta zatvaraš u stihove? Zbog čega?
Verige na mojim grudima kovane su od kukavičluka. Često kažem da meni ne nedostaje sreće već hrabrosti.
Strahovala sam da učinim neke stvari jer sam se plašila da ću povrediti druge, da ću biti odbačena ili ismevana, ali na kraju, uvek nekako skupim hrabrosti za te stvari i strpljenje je moj veliki prijatelj.
Sloboda je za mene srećan čovek koji se usudi da bude ono što jeste, samo to i ništa više. U stihove zatvaram svoje boli, tugu, misli, sve ono što želim da kažem ljudima oko sebe, a ne znam kako. Oduvek sam se bolje izražavala pismeno nego usmeno. I tako imam osećaj da sam svoj teret podelila s drugima i poletno nastavljam svoje putovanje.
Tvoja poezija dosta liči na impresioniste, na romantičare. Ko su ti uzori? Kojim rekama si ti zaplovila osim pesničke? Šta je neophodno da bi ruže na pesničkoj duši pustle duboko korenje?
Nemam uzore u pisanju, ali sam oduševljena Jesenjinom, Puškinom, Rimbaudom, Verlaineom, Desankom Maksimović, Crnjanskim…
Još nisam pronašla svoju reku, trenutno sam sigurna samo u pesničkim vodama, ali moja jedra imaju dobar vetar i sigurna sam da me moje mirne vode čekaju.
S prijateljicama sam osnovala Društvo ljubitelja književnosti “Littera” u Osijeku, imam osećaj da je ovo početak nečeg velikog. Imamo velike planove za predstojeću godinu i veselim se tome. Divno je biti okružen ljudima s kojima deliš iste strasti i koji te shvataju bez da išta kažeš.
Da bi ruže na pesničkoj duši pustile duboko korenje, potrebno je čitati poeziju jednako toliko koliko je i pišeš.
Pisanje poezije je temelj dobrog stila, čak i ako si odabrao da pišeš prozu.
Da bi bio pesnik, moraš da budeš i sanjar i da otvoriš više očiju od ova dva, vidljiva, opipljiva…
Poezija je dar i prema njoj se baš tako i treba odnositi.
Za kraj, pesme Bojane Nemet.
***
Od čega su kovane verige na mojim grudima
stojte dželati, da mladost mi odahne
šta sam to zgrešila Bogu i ljudima
da život mi dušu ne može da udahne?
Presecite lance što vučem za sobom
da raširim krila sred užarenog neba
ja zakleću se svojim već iskopanim grobom
u hrapavim rukama, milom korom hleba.
Čekajte samo da rane zarastu
ožiljci nek ostanu kao uspomena
na poljima samo opojni makovi rastu
i poneka ruža bez korena.
Zašto je sve milo tako daleko
zašto nas ne spaja bar dugin most
da mogu samo da pređem preko
da budem ljubav i drug i gost.
Nikada ne staješ u istu reku
vreme nikada ne možeš vratiti
sve danas odlazi u prošlost daleku
o, glupi čoveče, pa moraš shvatiti.
Tvoje telo ostaje prašini
sva blaga ostaju ovome svetu
reči tvoje pripadnu tišini
jer samo si još jedan za ovu planetu.
Sa sobom ništa odneti nećeš
čak i sećanja vremenu ostaju
jer na put bez povratka krećeš
kosti ti prah i pepeo postaju.
Tvoje je samo ono sa čim si rođen
a rođen si nemoćan i nikom kriv
kad putem svetlosti budeš vođen
shvatićeš da dar je bio, to što si živ.
***
možeš li, majko, da me opet rodiš
sa većom dušom i lepšim očima
u neki bolji svet da me vodiš,
da nađem mir u besanim noćima
mogu li biti možda dobra vila
il’ lepa sirena iz plavetne dubine
mogu li dobiti sjajna krila
dom da mi budu tihe planine
mogu li, majko, da opet budem tvoja
al’ u nekom boljem, drugom životu
gde nebo je tkano od duginih boja
gde ljudi nisu uzdigli Golgotu
