Ispisano poslednjih nedelja hiljade tekstova o Balaševiću, statusa, svega
Pričalo se i pričalo
A gotovo nigde ni reč kako mu je bilo poslednjih godina
I da li se uopšte radovao životu, ljudima
Ili mu je bilo do malo čega, čim se toliko povlačio, ćutao…
Ljudi pišu o njegovoj mladosti, najboljim godinama, pesmama, šta je sve budio u njima
A koliko je od toga realan Balašević
Onaj iz poslednje faze
Koji nije odgovarao prijateljima na pozive, poruke, mejlove…
Ne krivim ga ni najmanje, razumem ga
Samo se pitam da li smo ga svi mi stvarno poznavali
I svi oni koji se sada predstavljaju kao njegovi, a da blage veze nemaju šta je bilo sa njim zadnjih deceniju, i više…
I koja je bila realna količina njegovog bola
I šta je sve držao u sebi, potiskivao
I kako se sa svim tim nosio
Sve je predstavljeno kao odnela ga korona
Ali Đole nam je bio umoran i pre korone
Što reče jedan novinar – 15 godina po izgledu stariji od svojih vršnjaka
–
Većina tumači Balaševića na osnovu onoga što je čula od njega, ili pročitala
Ali pravi odgovori se kriju u njegovim ćutanjima
Tišinama
I raskorakom sa svetom koji je bio sve veći, što je i moglo da se nasluti iz nekih njegovih izjava
Sve je na kraju otišlo dotle da je bio simbol sreće, veselja, radosti
„Večiti dečak“, „Panonski mornar“, „Šeret“, „Smehotvorac“, „Zabavljač…“
A da li je bio samo to
Ili i simbol tuge, beskrajne, neopisive
Zbog koje smo ga zavoleli
Pošto nam je približio i ono što ni sami sebi često nismo mogli…
U njemu je bila podjednako jaka i ta strana, ako ne i jača
Mnogo jača
Melanholična, introvertna, samozatajna…
Inače bi bio dostupniji, otvoreniji…
Inače bi lakše u javnost, ili na ulice rodnog grada…
I ne bi sve bilo pod velom tajne, pa i poslednji čin…
Mnogo šta nam je Đole rekao
Ali mnogo šta nije
I, bojim se da je iza jedne velike, ogromne ljubavi
Bila jedna još veća tuga
Kojoj je bilo dosta svega
Ma koliko se to skrivalo od javnosti, ulepšavalo, bojilo šarenim bojama…
Nekad su i crte lica, pogled, boja glasa, dovoljni…
Ne umanjuje to Balaševićevu veličinu
Naprotiv
Samo dodaje na njegovoj kompleksnosti i uzvišenosti
Što kaže u pesmi „Portret mog života“
– Bez crne bela ne bi vredela… –
Mnogi su iz ljubavi prema Đoletu
Hteli da ga predstave kao veselog čoveka, nasmejanog, zaigranog
Da je bio uvek onakav kakav je na sceni
A da li je bio…
I da li je iko uvek takav…
Bila je tu i druga strana
Teška
Preteška
Kojoj se baš i nije živelo
U ovom svemu
Koju ni najlepše melodije i tekstovi nisu mogli da ublaže, sakriju…
Zato dugo ćutanje
I još mnogo mnogo šta
Što će jednom biti rečeno
Ili neće
Javnosti više odgovara da se o nekome priča kao srećnom, zadovoljnom, ispunjenom smislom…
A da li je bio i približno koliko se misli…
Ili „sve te maske kriju bol, i neki sasvim drugi lik…“
Čega većina nikada nije bila ni svesna
Niti će
Kako god
Ostaju pesme
Koje su nastale na tom izvorištu
A i sada već ugašena nada
Da je Đole, poslednjih godina, mogao neke stvari drugačije
I da bi mu sve to donelo novi polet, sreću
I neki malo drugačiji put
Ka ljudima
A ne od ljudi…
Mislim da bi ga to spasilo
I da bi imao mnogo više razloga da se bori
