— Pozdrav, zovem se Grdan Raspopović; pedeset i dve godine, oženjen Savkom Ilić, otac dvoje odrasle dece; po struci doktor ekonomskih nauka, redovan profesor na Ekonomskom fakultetu — ali, ono što je meni najdraže: intelektualac! Molim Vas! Ja sam priznati intelektualac od strane akademske zajednice! Persona visokih moralnih i stručnih kompetencija; meritoran da preispitujem i odbacujem ono što društvo prihvata!
— Inače moj put do tog zvanja nije bio lak… Naprotiv! Bio je to hod bosih stopala po trnju — Tantalove muke!
— Prvo sam želeo da studiram komparativnu književnost, ali kada sam sticajem po mene srećnih okolnosti u četvrtom srednje upoznao par pisaca, video sam da su to bez izuzetka lupeži i alkoholičari koji egzistiraju samo na osnovu svog talenta. Umetnost? Ma kakvi!? Obični vešti žongleri rečima, i jedina svrha njihovog pisanja je da se umile osobama suprotnog pola.
— Neću da lažem, čitam ja stalno, ali taj soj ljudi izbegavam… Preferiram dela pokojnih autora. Najbolji pisci su mrtvi pisci! A Vi, ako nešto hoćete da radite na polju književnosti, moj savet: Ne dirajte ništa — samo ćete pokvariti.
— Moja druga opsesija bila je psihologija. E, to sam i upisao i dogurao do druge godine; verujte sa svim desetkama, a onda bolna spoznaja! Jedina razlika između psihologa i pacijenta je u tome što ovaj prvi ima diplomu. Znate onu staru: Tanka je linija između… Nema te linije! Bio, video, spoznao. Zapravo, razgovor psihologa i pacijenta je razgovor dva morona u kojem diplomirani moron pokušava da pomogne svom nediplomiranom sapatniku. Analizom sam utvrdio da je to zanimanje potpuno nepotrebno, a zatim sam ga kritički odbacio.
— Priznajem, kada se to desilo bilo mi je teško. U početku nisam znao šta ću sa sobom, a onda: EUREKA! Eureka zvana ekonomija! To je prava stvar za mene. Egzaktna, tačna i predvidiva nauka — koja mi daje mogućnost uzdizanja na svim poljima. Ekonomija je samo osnov na kojem sam izgradio nivo kompletnog intelektualca.
— Diplomirao sam kao student generacije, kasnije magistrirao, pa, doktorirao, bio asistent; radio neko kraće vreme u jednoj firmi; a onda postao profesor. Često gostujem u raznim stručnim emisijama, pišem kolumne i stručne ekspertize, takođe, napisao sam i više stručnih knjiga i za njih dobio dosta nagrada. Kompletno moje učenje je na bazi kritike: što ekonomije, što društva, što odnosa društva prema ekonomiji, što samih ljudi. Inače, ljude treba najviše kritikovato! Znate: Darvin — koga sam takođe krtikovao, je u svojoj teoriji napravio jedan veliki previd! Put majmuna do čoveka se može nazvati preobražajem, ili još bolje procesom — ali nikako ne evolucijom! Kakva crna evolucija, moliću lepo?!
— Hoću da kažem: Zbog svog rada, ja sam priznat kao intelektualac! Dodao bih: intelektualac najfinijeg kova! Doduše, priznat sam od strane uže zajednice; šira populacija i ljudi u celini to ne razumeju, ali ko ih šiša! Akademski krugovi su rekli: Grdan Raspopović je intelektualac, i ja sam to prihvatio; šta više — poverovao sam u to! Zapamtite jedno: PRAVI INTELEKTUALAC POVERUJE U SAMO JEDNU STVAR U SVOM ŽIVOTU — sve ostalo kritički odbaci!
— No, sigurno ste primetili da se ja stalno vraćam na pojam „kritike“? Otkriću Vam tajnu: Intelektualac jednako kritičar! Ako kod sebe ne razvijete apsolutnu kritičku svest, bacite diplomu, okačite je mačku o rep! Samo, naglašavam: APSOLUTNU KRITIČKU SVEST! Ne ono: kritijujem po potrebi, kada je nešto vredno kritike… Sve je vredno ritike i kritičkog odbacivanja!
— Stvari su proste… Ono što imamo na društvenoj površini: političke sisteme, umetničke trendove, najgledanije filmove, najpopularnije glumce, je proizvod dominantne želje ljudi. Nema to veze sa demokratijom, prosto volja ljudi sve to učini popularnim; a pošto znamo da je ljudski rod većinski sastavljen od praznoglavih idiota — ono što oni izbace na površinu, je ništa drugo nego pogrešno i neprihvatljivo! Zato kada društvo naginje levo — Vi zagovarajte desno. Kada društvo ide desno — Vi pokažite senzibilitet za smer levo. Kada narod hoće komunizam — znači da je kapitalizam potcenjen; a kada hoće kapitalizam — Vi se setite da komunizam ipak, nije bio toliko loš. Zapravo: Kritikujte aktuelno, da biste u nekom konačnom zbiru kritikovali sve! I jako važno! Intelektualac ne pristaje da mu nametnuti trendovi budu omiljeni! Recimo, napravićemo jedan test… Vaš omiljeni muzičar današnjice? Robi Vilijams, Mig Džeger? Moj? Kristina Žozi Alvalade, amaterska portugalska fado pevačica. Vaš omiljeni pisac? Dostojevski? Moj? Hajnc Ditrih fon Lipke, čovek napisao dva romana — inače radi puno radno vreme kao nastavnik fizičkog u Drezdenu. Vaš omiljeni sportista? Đoković? Hahaha… Moj? Berger Svenson. Niste čuli za njega? Naravno, kada niste intelektualac! Svi intelektualci jesu. U pitanju je danski igrač pikada.
— Nemojte imati dilemu: Ovce gutaju šta im se servira, intelektualac kritički odbacuje. Intelektualac je kritičar!
— S tim, što Vas moram upozoriti da pazite pri izgovoru reči „kritičar“. Bez ruralnog naglaska molim! Evo, daću Vam tačne smernice… Potrebno je da se pretposlednje slovo „A“ izgubi pri govoru, tako da doće do spajanja „Č“ i „R“, a kako bi sve dobilo prizvuk francuskog gospodstva, slobodno naglasite to „R“. Dakle: KRITIČRRR…
— Slobodno probajte: Kritičrrr… Ne sramite se: Kritičrrr…
— Eto, da li se osećate bolje? Nekako inteligentnije, pametnije? Probajte još jednom: Kritičrrr…
— E sad, da li mislite da je život jednog kritičrrr-a lak? Nikako… Nevolje su to! Znate kakvi su ljudi? Uvek veruju u pogrešno… Na primer: religija!? Bože me sačuvaj — to je opijum!
— Ja sam se Bogu hvala religije davno odrekao! A za ljude — šta da Vam kažem? Bože me prosti, 21. vek a oni još uvek veruju u Boga!? Ja pokušavam da im pokažem istinu, ali slabo ide… Ipak, ko zna? Možda me jednom i poslušaju — daće Bog!
— Nego, šta Vam još mogu reći o sebi?
— Možda Vam moje ime „Grdan“ zvuči čudno?
— Ako ste pomislili da su mi to ime dali roditelji — varate se! Ne, ne, moji roditelji nisu bili toliko domišljati. Grdan je moja lična kreacija. To ime sam odabrao i zakonski uzeo malo pre diplomiranja. Inače, rođen sam kao Lepomir Raspopović! Možete misliti: Lepomir?! To ime je tako lažno — odvratno… Kritički sam ga odbacio! Ali, pre toga analizom sam utvrdio da na ovom svetu nema ničeg lepog i da je ime Lepomir samo eufemizam imena Grdan! Zato sam odlučio: Želim da budem Grdan! S druge strane prezime Raspopović sam zadržao, nekako mi se činilo da je na mestu.
— Moram da Vam kažem, ja se zalažem da se deci pri rođenju dodeli samo neki broj, poput registracije; recimo dete/osoba 123776, a da sama deca u punoletsvu odaberu svoje ime i prezime! Vidite, stvari koje Vas najviše odrede u životu su: ime, prezime i vera, a sve to drugi biraju umesto Vas. Istina, ja sam svoju decu morao da imenujem — zakon je takav, ali su oni imali slobodu da to menjaju ako im se ne sviđa. Nisu promenili — ali opet, to je njihov izbor.
— Pomenuo sam Vam da imam dvoje odrasle dece. Oni su već svoji ljudi i žive odvojeno od nas.
— Takođe, pomenuo sam Vam svoju suprugu Savku Ilić.
— Savka i ja smo u braku još od studenskih dana. Samo da dodam: u građanskom braku.
— Savka je pravnik-advokat, i „parekselans“ itelektualac, zapravo — intelektualka.
— Ja sam joj mnogo pomogao da dođe do tih visina i da razvije kritičku svest.
— Ispričaću Vam jednu anegdotu s našeg venčanja.
— Kaže Savka na venčanju: Uzeću njegovo prezime!? Odbacio sam to! I to onako kritički, s gađenjem! Rekoh: Stani malo… Zašto bi uzela nešto tuđe?! Kakvu budućnost ima zajednica, ako na samom početku neko nekom nešto uzme? Eto, tako… Tako je počelo.
— Savka je, moram da se pohvalim, moja intelektualno srodna osoba. Ja kritikujem ljubav kao takvu! Šta je ljubav? Nešto nedefinisano, nama glavu — nema rep — nema masu, nema dužinu, ne možeš da je staviš u banku ili na berzu — znači: ne postoji!
— Savka i ja imamo intelektualno poklapanje; slaganje i razumevanje oko egzaktnih stvari. Često pričamo, ponekad intelektualno raspravljamo, a najčešće pametno ćutimo… Moram da Vam priznam: ponekad — doduše retko, ali ponekad radimo i ono bezobrazno. No, kada se upustimo u to, sve se dešava u najvećoj tišini. Ja to zovem: SEKSUALNI ODNOS SA PRIGUŠIVAČEM. Dešava se tako tiho, da se i muva može čuti u letu.
— Vidite: Ne podnosim urlike… Ništa od onog: Ah, aaah, oh, oooh… Molim Vas — tako ponižavajuće! Pogotovo ono dugačko A… Znate ono: AAAA — kao da stavite ruku na uključenu ringlu. Čemu To? Šta A? Zašto A?
— Kada Savka i ja imamo „odnos“ često mi se dešava da psihički odlutam usred radnje, razvijam kritičku svest; a onda pogledam Savku i ona u tišini gleda u stranu — u licu zamišljena kao Aleksandar Fleming minut pre nego što je otkrio penicilin. Sreća moja — i ona kritički razmišlja.
— Ovako, nisam previše druželjubiv.
— Ponekad razgovaram sa komšijom Zoranom.
— On nije loš čovek, mada je prost — neškolovan.
— Zoran je neku godinu mlađi od mene; razveden, radi kao automehaničar, i stalno nešto petlja s kolima ispred zgrade. Uvek je umazan i u radničkom odelu.
— I on, poput Savke i mene živi na trećem spratu i naše terase se dodiruju. Savka leti voli da se sunča na terasi u toplesu, a on se tada kao po navici šeta po svojoj terasi i kao baca pogled. Ne smeta mi to. Ne plašim se. Zamislite: Savka i on?
— Analizom sam utvrdio da je u matematičkom smislu on binarna nula i geometrijska kocka; nesrazmerna širina u odnosu na dužinu, bez stomaka koji priliči ljudima u određenim godinama — ružno mišićavih ruku sa dve šake kao lopate. Dalja analiza je pokazala: u društvenom smislu on je izgubljeni slučaj, a u intelektualnom — običan paramecijum. Da se takav svidi nekoj ženi — nema šanse. Kritički sam odbacio tu mogućnost!
— Mada, moram da priznam: komšije u zgradi su dugo pričale da ga žene vole i da ga prosto saleću?! I to sam kritički odbacio… Ipak, jednom sam se našalio s njim, pa sam ga u liftu pitao: „Je li Zoki, ti si automehaničar a žene te jure, kako to?“ A on mi uz neki čudan osmeh reče: „ZATO ŠTO IMAM POLUOSOVINU VIŠKA“?! Zamislite: poluosovinu? Zašto bi se neka žena interesovala za poluosovinu? Ne razumem…
— Što se kolega tiče — retko razgovaram sa njima. Znate: Nisu svi profesori intelektualci; bar ne pravi intelektualci.
— Evo, skoro smo jednog isterali s fakulteta zbog veze sa studentkinjom…
— Ja sam lično bio u disciplinskoj komisiji koja je raspravljala o njegovom slučaju kada se za sve to saznalo.
— Grešnik je trebao da dođe na disciplinski postupak i da svim članovima komisije preda pismeno izjašnjenje o svom nedelu, a znate šta je on uradio? Uzeo je list A4 formata, odštampao je gotovo preko celog lista sliku te devojke i to u mini suknji, a dole, ispod slike, u dnu stranice je napisao: Onaj kome se ovo nudi — a ovo neće, taj je: 1. kreten, 2. totalni kreten, 3. impotentan, 4. peder? Kakav prostakluk?! Još je upotrebio i taj ulični žargon : „peder“?!
— Ja sam prema studentima strog i profesionalan. Posle predavanja o ekonomiji , koristim svoja znanja iz psihologije, i iz drugih oblasti da im pomognem ako to žele. Ali stroga distanca — obavezno persiranje, a ako neko potegne neku škakljivu temu, podrazumeva se upotreba latinskih izraza. Alergičan sam na psovke; pogotovo kada se u kontekstu neke psovke pomene majka i ženski polni organ — a da to nije na latinskom…
— Pa, pička mu materina nismo valjda toliki seljaci?!
— Nego, mi smo se siti ispričali a ja nikako da Vam pomenem glavnu stvar. Skorašnju situaciju koja mi je promenila život. Šta se desilo?
— Vraćam se ja kući pre neki dan s fakulteta — istina, malo ranije zbog skraćenih predavanja; uđem u stan i čujem nesnosnu buku iz pravca spavaće sobe. Brzo uđem u spavaću sobu, kad ono Savka i komšija Zoran goli golcati, jedno na drugo — rade „bezobraznu radnju“, razume se… Savka leži kao na ginekološkom stolu, a Zoran prednjim delom tela u položaju za sklek, a kukovi mu rade kao detlić kad navre na drvo! Znate ono: „Seks sa prigušivačem“? Ma kakvi… Kakav prigušivač?! Užasna kakofonija! Savka zvuči kao hor dok hvata „visoko C“, dok Zoran svojim brundavim baritonom udara tercu!
— Mene spopade takav bes… Prenerazim se sav, i svom snagom ljutito zalupim vrata. Srećom, to ih je trglo. Zoran uplašeno iskoči iz kreveta, samo se obmota čaršavom, za trenutak zastade pored mene, izusti: Grdo izvini, i trk, pobeže negde, verovatno u svoj stan. Savka se posle par minuta pribrala, a onda je ležarno ustala, obukla se, i sa nekom čudnom grimasom na licu reče: Hajdemo u dnevnu sobu, skuvaću nam kafu. A uz kafu usledio je njen monolog: „Znaš Grdane, ja već dugo nisam srećna s tobom. Ovo između Zorana i mene traje, a bilo je i drugih pre Zorana… Krila sam zbog dece, a sada kada su oni odrasli, ja hoću svoj život nazad. Već sam iznajmila jedan stan. Tamo ću živeti neko vreme dok se ne razvedemo i dok ne podelimo imovinu. Nadam se da nećeš praviti probleme — odrasli smo ljudi.“
— A ja? Ćutim, ćutim, i ćutim… Reč nisam progovorio. Kasnije sam otišao da prošetam.
— Hodao sam dugo, onako od tačke A do tačke B, pa, nazad…
— Odlučio sam: Kritički sve odbacujem!
— Brzom analizom došao sam do zaključka da Savka laže. Ovo ne može biti istina. Ovo je samo servirana priča koju naivni progutaju.
— Ne samo da Savka laže, nego je i ona laž.
— Kritički odbacujem Savku! Njeno postojanje!
— Zapravo, Savka se nije ni desila!
— Mi se nikada nismo upoznali. Nismo se desili. Naša deca se nisu desila. Mi kao zajednica ne postojimo u vremenu!
— Šta je vreme? Kritički odbacujem vreme!
— Ne verujem u vreme.
— Ne verujem u Savku!
— Ne verujem u poluosovinu…
— Ne verujem ni u šta… Ček, ček, ček…
— Verujem jedino u to da sam intelektualac!
— Pa, lepo sam Vam rekao: Pravi intelektualac poveruje samo u jednu stvar u svom životu! Sve ostalo kritički odbaci.
