Kao što je deci važno da zadovolje svoje potrebe kako bi se osećala prijatno, tako i roditelji imaju svoje potrebe čije zadovoljenje često odlažu, stavljajući potrebe svoje dece ispred svojih.
Ljudi su u suštini jednostavna bića. Sve što želimo je da se osećamo dobro, da nam bude lepo i da budemo zadovoljni. Najkraći put do prijatnih osećanja je zadovoljavanje naših potreba: da nam je toplo i da smo lepo ručali (fizičke), da nas poštuju, uvažavaju i vole (socijalne/emotivne), da smo slobodni da istražujemo nova iskustva i da smo kreativni (mentalne/intelektualne), i da smo samostalni i u skladu sa samim sobom (duhovne). Nevolja nastaje onda kada iz nekog razloga nije moguće neposredno zadovoljiti naše potrebe – nezadovoljene potrebe vode neprijatnim osećanjima, a neprijatna osećanja dovode do neadekvatnih ponašanja.
Kod dece, kod kojih izostaje svesna kontrola impulsa i sposobnost odlaganja zadovoljstva, dolazi do tipičnih reakcija – plač, valjanje po podu, inat – koje kod roditelja najčešće izazivaju zbunjenost, očaj ili frustraciju. I upravo su ovakve situacije srž dinamike odnosa roditelj-dete: reakcija roditelja na detetovu nezadovoljenu potrebu predstavlja osnovu na kojoj se izgrađuje ličnost deteta, budućeg odraslog člana društvene zajednice.
Kao što je deci važno da zadovolje svoje potrebe kako bi se osećala prijatno, tako i roditelji imaju svoje potrebe čije zadovoljenje često odlažu, stavljajući potrebe svoje dece ispred svojih. Ubrzani tempo života i zahtevi moderne civilizacije ponekad dovode i do potpunog pomeranja prioriteta – sa dečijih i sopstvenih potreba na aktivnosti koje obezbeđuju egzistenciju.
U takvim slučajevima, pošto ničije potrebe nisu zadovoljene, javlja se jedna vrsta toksičnog nezadovoljstva koje progresivno napreduje, dovodeći do jaza u odnosu roditelj-dete, što za posledicu ima odsustvo samopouzdanja i nezavisnosti deteta i poverenja u roditelja.
Kao što je deci važno da zadovolje svoje potrebe kako bi se osećala prijatno, tako i roditelji imaju svoje potrebe čije zadovoljenje često odlažu, stavljajući potrebe svoje dece ispred svojih.
Šta roditelji mogu učiniti kako bi izbalansirali zahteve svojih života i zadovoljstvo svoje dece?
Pre svega, treba razumeti i prihvatiti da zadovoljenje primarnih, fizičkih potreba (egzistencija) jeste nužnost, ali i da su sve ostale potrebe (igra, novo učenje, poštovanje, ljubav, itd) važne kao uslov zadovoljstva, koje nam, kada postoji, omogućava da lakše izlazimo na kraj sa svakodnevnim životnim izazovima.
U nepreglednom moru porodičnih i poslovnih obaveza i aktivnosti, roditelji vape za redom i strukturom koji često deluju daleko i nedostižno. Razumevanje i prihvatanje značaja ravnoteže između poslovnih obaveza – koje obezbeđuju egzistenciju – i porodičnih aktivnosti – podizanja nove generacije odgovornih građana – prvi je korak ka uspostavljanju određenog smislenog poretka u kome je moguće i naporno raditi na obezbeđivanju svoje porodice i pritom se osećati dobro i zadovoljno. Drugi korak je primena sistema koji možemo nazvati životna ekonomičnost – neke aktivnosti (bilo da su poslovne, porodične ili lične) zaista moramo obaviti (obezbeđivanje obroka, plaćanje računa, kvalitetno vreme sa decom), a neke ne moramo, odnosno njihovo obavljanje možemo bez prevelikih posledica odložiti za neko zgodnije vreme (npr. pranje veša i/ili sudova sada, sređivanje ostatka stana drugom prilikom).
Poželjno je napraviti razgraničenje između pomenutih tipova aktivnosti i na taj način uvideti da je onih aktivnosti koje se moraju obaviti zapravo znatno manje nego što se tipično misli.
Probajte i sami: napravite spisak aktivnosti koje ste planirali za sutra ili do kraja nedelje. Zatim, pored svake aktivnosti naznačite – nakon što dobro razmislite – da li je to nešto što zaista morate obaviti ili prioritet treba dati nečemu drugom. Nakon što obeležite sve aktivnosti, zapitajte se: da li ste naveli neku aktivnost koja podrazumeva provođenje kvalitetnog vremena sa svojom decom? A neku aktivnost koja se odnosi na vreme posvećeno sebi? Razmislite, koji trenuci vas zaista ispunjavaju i daju vam energiju neophodnu da sredite i ostatak stana?
Ljubav podeljenu sa našim najdražima i vreme provedeno sa njima moramo obezbediti, kako bi naše zadovoljstvo koje proizlazi iz tih trenutaka poslužilo kao model za izgradnju zadovoljstva naše dece.
Strategije ili tehnike samoregulacije nam pomažu da ovladamo samima sobom u situacijama u kojima naše potrebe nisu zadovoljene, a od nas se očekuje da zadovoljimo potrebe dece.
Planiranje obaveza i aktivnosti najčešće podrazumeva da je tih obaveza i aktivnosti jako puno. U najvećem broju slučajeva, sve one su više ili manje stresne, a ako smo potpuno iskreni, i sam proces planiranja je takođe stresan. Kako posvetiti kvalitetno vreme deci ili sebi, kada je sve što želimo nakon napornog dana ispunjenog obavezama da sednemo u našu omiljenu fotelju i, u najboljem slučaju, odlutamo u bezbrižniji svet snova?
Upravo je u tome i stvar: kvalitetno vreme posvećeno sebi zapavo znači aktivan rad na prevazilaženju psihofizičkog stresa.
Aktivan rad na sebi je i zavaljivanje u omiljenu fotelju, ali ne i potpuna pasivnost u narednih nekoliko sati, već jasan cilj – par desetina minuta odmora pred (takođe planiranu) zajedničku aktivnost sa detetom. Najčešće, ako dete na osnovu vašeg prethodnog dogovora sa njim zna i očekuje da vam je potreban kratak odmor pre nego što mu se posvetite, ono će se strpeti i ispoštovati vaš dnevni ritual. Rutine, prethodni dogovor i doslednost u poštovanju tog dogovora olakšavaju i čine smislenijim svakodnevne porodične interakcije.
Ono što se možda i najviše previđa u pokušaju da se bude brižan roditelj je, paradoksalno, briga o sebi. Pošto često smatraju da je potrebno svo slobodno vreme posvetiti deci, roditelje obično proganja krivica ukoliko i delić tog slobodnog vremena posvete sebi samima. Međutim, kao što je ranije pomenuto, kvalitetno vreme posvećeno sebi je preduslov kvalitetnog vremena posvećenog detetu. Kratkoročno, u situacijama u kojima smo umorni, pod stresom, ili kada smo suočeni sa dečijom neposlušnošću, potrebno je učiniti nešto kako bismo ’’ohladili’’ situaciju pre nego što odreagujemo na način zbog koga ćemo se kasnije kajati.
Kvalitetno vreme posvećeno sebi je preduslov kvalitetnog vremena posvećenog detetu.
Strategije ili tehnike samoregulacije nam pomažu da ovladamo samima sobom u situacijama u kojima naše potrebe nisu zadovoljene, a od nas se očekuje da zadovoljimo potrebe dece. Prosto brojanje do 10 ili unazad, od 10 do 1, duboh udah i zadržavanje daha 3-5 sekundi ili napuštanje prostorije nakratko (uz najavu da to radite kako biste se sabrali i da ćete se vratiti) najjednostavnije su strategije samoregulacije čiji je kratkoročni cilj stavljanje svojih osećanja pod svesnu kontrolu i reagovanje u skladu sa potrebama deteta.
Zapamtite: dete je dete, a vi ste odrasla osoba. Ukoliko detetu ponudite određeni obrazac ponašanja i često ga ponavljate, sva je prilika da će se ono, na duže staze, ponašati u skladu sa tim.
Dugoročno, pomenuto planiranje aktivnosti u kome je vreme posvećeno sebi nešto što se mora – makar to bilo i 15-ak minuta dnevno – povećava prag tolerancije na frustraciju usled toga što su vaše potrebe zadovoljene (makar u određenoj meri). To znači da ćete ređe biti pod stresom – jer ste se odmorili u fotelji ili izašli na vazduh ili džogirali par kilometara – i, samim tim, vaš kapacitet za izlaženje na kraj sa izazovima nezadovoljenih dečijih potreba će biti veći. Na dugi rok, dakle, vi izgrađujete osnovu koja će vam poslužiti kao rezervoar u kome ćete imati mesta za dečije frustracije, moći ćete da ih apsorbujete i odreagujete na adekvatan, zreo način, kojim ćete zapravo pokazati detetu da je na nezadovoljene potrebe (kasnije životne izazove) najbolje reagovati ’’hladne glave’’.
Bilo da govorimo iz perspektive ove virusne, anksiozne, tragične 2020. godine ili se nalazimo u nekoj fantastičnoj 2220. godini, sva je prilika da je deci najvažnije da im potrebe budu zadovoljene – da mogu da se igraju i uče, da se osećaju bezbedno, uvažavano i voljeno. Roditelji su im potrebni kao davaoci strukture, kao figure od poverenja, koji će im svojom smirenošću i racionalnošću davati primer kako treba postupati. Ukoliko želimo da naša deca porastu u bolje verzije nas samih, moramo se najpre postarati da sa njima i mi budemo bolje verzije nas samih.
O autoru: Marko je facilitator u programu za roditelje ”Podrška, ne perfekcija” Fondacije Novak Đoković. Po struci je psiholog, sa diplomom mastera sa Univerziteta Mastriht u Holandiji i sertifikatom naprednog nivoa koučing psihologije. Zaposlen je kao stručni saradnik i nastavnik Građanskog vaspitanja u osnovnoj školi. Inspiraciju koju crpi iz rada sa decom deli u radu sa roditeljima. Duboko veruje da svaki napredak mora krenuti od nas samih.
Izvor: novakdjokovicfoundation.org
