„Pogodi, odakle je ovaj zvuk?“ Razdragano upita Marina svog dve godine mlađeg brata Bobana.
„Joj, kako si dosadna! To je tako glupa igra.“ Ljutito joj odgovori osmogodišnji dečak.
Marina zanemari njegov odgovor, okrenu se ka zidu i još više se skoncentriše na slušanje zvukova po kući.
Volela je da sluša pažljivo sve što se čuje u okruženju. Tačno je znala kad koja vrata se otvaraju, koraci po parketu nisu zvučali isto u svakoj sobi, dolazak automobila maminog ili tatinog… Sve to joj je bilo tako zabavno a Boban to nije razumeo. Ali to joj nije smetalo. I sama je mogla da se igra Igrom zvukova.
Ponekad bi joj se u igri pridružila njena jako dobra drugarica Sofija. Često su bile zajedno. Posle škole sedele bi jedana pored druge i u tišini radile domaće zadatke a onda ih upoređivale. Marina je više volela kad su u njenoj kući, mada često su bili i kod Sofije.
Sofijin tata je uvek bio strašan Marini. Često namršten, izlazio bi iz kuće dok je razgovarao telefonom.
Marina je i po Sofijinoj kući raspoznavala zvukove, tako da je to, ponekad bila igra nakon urađenih zadataka.
Godinama njena igra prerasla je u opuštajući ritual. Nakon posla ležala bi u krevetu osluškujući okolinu. To bi je relaksiralo nakon napornog dana na poslu.
Živele su u mestu gde nije bilo mnogo mesta za večernje izlaske pa su odlazile u susedni grad, obilazeći kafiće ili bi gledale filmove u bioskopu.
Dešavalo se da Sofija, zbog obaveza na poslu, ne može da ide sa Marinom u grad. Tada bi ona išla sama.
Vozila je maleni Ford K, crvene boje. Uživala je u vožnji. Muzika joj je diktirala način i brzinu. Omiljena pesma podizala bi joj adrenalin i tada bi noga jače pritisla gas. Pevušila je pesmu koju je obožavala kad je auto počeo da grca. Nakon par sekundi stade. Tek tada vide da je skala za benzin na nuli.
Besna udari rukom o volan. Šta sad da radi?
Srećom domet u tom delu puta bio je solidan. Uspela je da pozove brata i kaže mu šta se desilo. Frknuo je nervozno što mora da izlazi iz kuće ali ipak, nikad ne bi ostavio svoju sestru u problemu.
Zvuk automobila iza nje privuče joj pažnju.
Znala je da će Boban uskoro stići tako da nije bilo potrebe da zaustavlja auto koji je nailazio.
Kako joj se približavao smanjivao je brzinu, da bi stao ispred nje.
Neka jeza zbog straha prostruji joj telom.
Iz crnog džipa izađe krupan čovek, ćelav, sa nabildovanim telom u crnoj majici i istim takvim pantalonama.
„Dobro veče, devojčice! Imaš problem neki sa autom?“
„Da, ostala sam bez benzina.“
Tiho je izgovorila i krenula korak unazad.
„Ja ću ti pomoći.“
„Nema potrebe. Uskoro stiže moj brat.“
„Ko zna kad će on doći, kreni ti sa mnom!“
Uhvati je oko struka i odvuče do svog automobila. Odupirala se i pokušala da vrišti kad je neku hladnu, mokru maramicu osetila na svojim usnama i nosu.
…………………………………………..
Jak udarac vratima trže je i nesvesti. Ništa nije mogla da vidi. Tad shvati da ima povez preko očiju i usana. Pokuša da skine ali ruke su joj bile vezane iza leđa. Cimala se, mumlala ali uzalud. Pažnju joj privuku razni zvuci. Umiri se i skoncentrisa se na slušanje.
Užurbani koraci po susednoj prostoriji, nečiji glasovi koje nije mogla da razume. Uplaši se, kad shvati da se koraci približavaju vratima sobe gde je ona bila. Otvaranje vrata, poznati zvuk i škripanje parketa odmah na ulazu u prostoriju bio je dovoljan znak da shvati gde se nalazi. U Sofijinoj sobi.
Dvojica je zgrabiše za ruke i odvedoše iz sobe. Otimala se, pokušavala da vrišti ali uzalud. Usput joj spade jedna sandala ali to skoro da nije ni primetila.
Vožnja autom, čudni glasovi i odlazak u nepoznatom pravcu stvorio je dodatni strah a i bes znajući ko se krije iza svega ovoga.
Umirila se prateći dalja zbivanja. Miran razgovor dvojice muškaraca prerastao je u histeričnu viku i osetila je povećanje brzine a ubrzo je začula i sirenu policijskog automobila. Na tren oseti olakšanje ali i strah zbog sve veće brzine.
Brzina je bila sve veća. Nagla skretanja i manevrisanje vozila nisu joj dozvoljavali da zadrži ravnotežu na sedištu. Zbog naglog skretanja pade na desnu stranu i udari glavu o vrata. Malo joj se zavrti u glavi ali ostala je pri svesti.
Tek vraćena koncentracija bi pomućena naglim kočenjem i snažnim udarcem. Nemoćna da se pridrži pade između prednjih i zadnjih sedišta.
Tišina.
Zvuk hitne pomoći, naglo kočenje, topao mlaz tečnosti na čelu i gubitak svesti….
…..……………………………………..
„Gospođice, da li me čujete?“
Podiže teške kapke i zažmirka od jake svetlosti u prostoriji. Čovek u belom mantilu uporno je gledao i čekao odgovor.
Marina glimnu glavom. A onda opet izgubi svest.
Ko zna koliko je prošlo vremena kada se ponovo osvestila. Brat, roditelji i Sofija bili su kraj kreveta.
Osmeh olakšanja zatitra na njenom izmučenom licu.
Nakon pregleda doktor klimu glavom i tad uđe inspektor.
„Izvinite, ali moram da Vam postavim neka pitanja.“
„Znam ko mi je ovo uradio….“ Tiho reče i pogleda Sofiju.
„Tvoj otac, Sofija“.
Suze skliznuše Sofiji niz lice i ona spusti glavu. Znala je da se tata bavi nezakonitim radnjama.
Inspektor zabeleži sve što je rekla a onda nastavi razgovor sa Sofijom.
Marina zatvori oči i tiho se obrati bratu.
„Šta misliš koji je ovo zvuk i miris?“
Brat je uhvati za ruku i nasmeja se.
„Miris?“ Upita je zbunjeno.
„Da, da. Zvuk automata i miris kafe.“
Otvori oči i molećivo ga pogleda.
„Molim te, donesi mi kafu!“
Brat se nasmeši, poljubi je i krenu ka aparatu za kafu.
Sanja Trninić: Igra zvukova
