Letnji raspust je napokon počeo. Nina je sedela sa svojim roditeljima u bašti iza kuće i pravila plan za leto. Bila je slabog zdravlja i roditelji su se uvek trudili da joj obezbede zimovanje i letovanje.
Za ovo leto predložili su joj boravak kod baka Mare, očeve tetke, koja je živela u malom primorskom kraju.
Nini se svidela ideja. Volela je more i radovala se svakodnevnom plivanju i šetnji kraj mora.
Odmah je krenula sa pakovanjem. Već je naučila da ne treba nositi previše stvari. To je važilo za garderobu ali zato knjiga nikad nije bilo dovoljno.
Volela je da čita i piše. Već godina je pisala dnevnik. Sad već devojka od 16 godina smejala se dok je čitala ono što je pisala pre pet godina. Ali to joj je tad bilo jako važno i zato je čuvala sve dnevnika. Uredno ih je složila po godinama. Često bi dodala po neku fotografiju iz tog perioda.
Na put je krenula rano. Roditelji su je ispratili sa autobuske stanice.
Čim su krenuli izvadila je knjigu i počela da čita.
Skoro da je završila celu knjigu kad su stigli na stanicu gde je baka Mara već čekala.
„Ninice moja, da te pogledam. Kako si porasla! Nisam te dugo videla. Hajde izvoli!“
Uze joj torbu i pokaza u kom pravcu da krene.
Baka Marina kuća je bila skoro na samoj obali mora. Zvuci talasa i omamljujući miris mora izmamiše joj uzdah zadovoljstva.
Baka je skuvala kafu i poslužila je kolačima.
Dugo su pričali o njoj i njenim roditeljima.
Onda je baka odvede u sobu koja će biti njena dok je tu.
Nina raspakova stvari a onda odluči da prošeta kraj mora.
Lagana haljinica lepršala je oko njenog vitkog tela. Sandale je izula kako bi osetila milovanje peska to stopalima. Šešir je prekrio njenu dugu plavu kosu koju je skupila u punđu.
Talasi su je mamili svojom pesmom. Koračala je polako uživajući u svakom dodiru stopala sa toplim peskom. Zatvorila je oči i duboko udahnula miris mora.
Iz uživanja trže je nečiji glas.
Najpre daleko a onda, svakim korakom sve bliži zvuk navodio je na put do svetionika.
Pored je bila manja kuća a ispred nje sedeo je mladić plave kose, svetle puti, koji je zatvorenih očiju pevao neku lepu pesmu na italijanskom. Nije razumela ni reč ali je uživala u melodiji i njegovom glasu. Razmišljala je da li da mu priđe ili ne.
Ipak je odustala. Gledala ga je neko vreme a onda se okrenu i krenu kući.
Čim je stigla ispriča baki o mladiću.
„To je svetioničarev sin. Nemoj mu prolaziti. Svi kažu da je lud.“
Bakine reči samo su pojačale njenu znatiželju i već sledećeg jutra uputila se ka svetioniku.
Mladić je sedeo na istom mestu i pevao. Prilazila mu je polako. Kad je bila na par koraka od njega on otvori oči i prestade da peva.
“ Predivno pevaš. “ reče mu ona umesto pozdrava.
„Hvala, dođi sedi kraj mene.“ Ozari se njegovo lice.
Od tog dana Nina je redovno odlazila kod Luke, svetioničevog sina. Sedeli su i dugo razgovarali. Pričao joj je o svojoj bolesti i o tome kako svi misle da je lud.
Nina je znala o čemu priča.
Jednog dana, dok je prilazila njegovoj kući, videla ga je na zemlji kako mu pena navire na usta i kako se trese ispuštajići nekontrolisani krik. Prišla mu mirno, okrenula ga na stranu stavila njegovu glavu u svoje krilo, kako se ne bi povredio.
To je trajalo neko vreme a onda se povratio.
Dan pre nego što je trebala da ode kući krenu kod Luke da se pozdrave.
Ispred kuće klupa na kojoj je sedeo bila je prazna. Pokucala je na vrata.
Lukin otac joj otvori i pozva je unutra.
„Sinoć su ga odveli u bolnicu, znaš tamo za one… Kažu da je lud. Nisam mogao da ih sprečim a možda će ga tamo izlečiti.“
Nina je spustila glavu i suze joj krenuše.
Znala je da ga izlečiti neće ali i da nije lud. Znala je da je to epilepsija koju je i ona imala ali u blažem obliku. Znala je… Ali je ipak rekla njegovom ocu.:
„Ozdraviće Luka, biće on dobro.“
Pozdravila se s njim i otišla.
Sanja Trninić: Svetioničarev sin
