Putevi spasa, mnoštva su vrleti,
gde kosti ostavljaju braća čizmaši,
pogleda uprtog u razjareno nebo,
gde oblaci crveni, koraci su naši.
U ovoj koloni bosi ne stižu daleko,
iz crnih im prstiju istekao gnoj,
u usahle im oči, pod smrznute veđe
sele se vetrovi i zgaslih zvezda roj.
Leševi posvuda, od konjica groblja,
bez rake i krsta, opela poslednjeg,
rumene im krvi reke u uviranju,
ušća im bregovi, a grobnice sneg.
Čeka li me stara mati kraj ognjišta,
dok kosa joj miriše na čađ i pepeo?
U rukama drži zadnji komad hleba,
ne kuša ga, brine, jesam li ja jeo.
Kad bi znala za postelju od prtine,
za obed sazdan samo od šake pahulja,
kad bi samo znala za ljudske zveri,
kako je krvoločna ta planinska rulja.
Pokaže bunar, al’ nam ne da kofu,
pa nam dadne kofu, a ona nema uže,
ostanu nam oči pune, ali usta žedna,
ta rulja bedna, zar đavolu služe!?
U rekama mrznim mnogi se podaviše,
konji i volovi ko brvna plutahu,
a zveri im s tela mokru kožu odraše,
dok virovi gole niz vodu ih gutahu.
Malo je papira da majci sve kažem,
malo je grlu snage za reči ostalo,
malo je i večnost oteti vremenu,
za nesreću našu i pesma je malo.
Plavi se Jadran u luci Valona,
krševi za vidik s talasima zalaze,
nema nas više u snežnim smetovima,
samo smrzle kosti vukovi sad nalaze.
Mati moja već seda kraj ognjišta,
krši bolna mršave i pegave prste,
samo katkad uzdah s usana joj klizne,
kad vetar i sneg silno se ukrste.
Negde na tom Ostrvu, sa par reči,
uz po koju suzu i smirajnog smeja,
napisah joj gorku vojničku sudbinu:
‒ Krvava i snežna beše Odiseja!
(Za sećanje na naše pretke, koji su prošli strašnu albansku golgotu, 11. novembra 2018, godine na stogodišnjicu Dana pobede u Prvom svetskom ratu)
