U našem kraju pre rata je živela neka grofica. Zvala se Anja i kao mlada je kažu bila zaljubljena u pesnika što je živeo kraj reke koja se s proleća i s jeseni izlivala ostavljajući na svojim obalama mrkocrvene ribe. Pesnik se zvao Antonije i bio je mnogo lep. U pesnika se zaljubi i majka grofice Anje Lucija. Jednoga dana zateče ih Anja gole kraj reke, zaspali a po njima guguču golubovi ( šar – šareni). Nikada im to nije oprostila. Kažu da je svoju majku obesila na najvišu granu jabuke samotnice na njihovom imanju a pesnika oslepela i proterala iz tog kraja. Goluba ne može očima da vidi, odmah se trese i izlaze joj pečati po licu i rukama.
Kada je rat završen i u naš kraj stigli pobednici Anja je već bila stara i oronula. Ipak je sa kiticom cveća u ruci, svečano obučena, u kostim od somota trava zeleno boje, lila šeširom na glavi i crnom maramom oko vrata, oslanjajući se na tanki crni štap od abonosa, izašla pred komandanta Živorada Ristanovića Jolovca i pružajući mu cveće gledala ga je pravo u oči. Niz staračko lice klizile su joj suze. Živorad je odbio kiticu iz ruku poražene klase, narod je klicao a grofica Anja je dugo stajala kraj puta i plakala.
Posle se pričalo da je Živorad Ristanović vanbračni sin Lucije i slepog pesnika ali nikada nije provereno jer revolucija nije imala vremena za ljudske sudbine. Pojedinac nije značio ništa istoriji koja je tekla.He,he.
