U tinejdžerska doba potpisnika ovih redova, na televiziji „Pink“ je, u sklopu gangrenoznog „Grand Show-a“ pičila još gangrenoznija serija „Kursadžije“ (koju je otac navedenog potpisnika punim pravom u jednom trenutku nazvao „Kur*adžije“). Ovaj spektakularno loši izradak od „komedije“ je sadržao likove koji su se već proslavili u predstavama „Policijska stanica“ (crnogorski pajkan Đuro Palica, slovenački feget Janez Drško, albanski propalitet Ajdemi Popuši i drugi), kao i premisu „ljudi iz ex-Yu republika na časovima različite tematike, sa recikliranim vicevima“. Na moju veliku žalost, veteran „Indeksovog pozorišta“, Ranko Goranović, je bio prominentni glumac u ulozi Gedže, tipične Srbende koji je vazda u predstavama ispadao kao pobednik. Šta mu je trebalo da kalja ugled izvedbom u ovom jadu, ni dan-danas ne znam. No, da se vratimo na usrane „Kursadžije“. Pamtim i dalje repliku jednog mongoloida od mog „poznanika“ koji je, nakon diskusije o jednoj epizodi ovog sranja, ponosito rekao „ma, bitno je da je Srbin zajebo Hrvata.“ Paradoksalno, isti taj anonimni degenerik je, samo mesec dana pre toga, govorio kako mu se „hrvatska varijanta „Kursadžija““ više sviđa, i još je citirao par fora odatle. Naravno, nije me čudilo ni kad sam saznao da je uradak sa naše strane samo bleda kopija upravo te hrvatske serije, koja se otprilike ugasila dve godine nakon što su „Kursadžije“ rešile da kontaminiraju domaću televiziju.
Iskreno, ne bih se ni podsećao ovih televizijskih kancera da nisam, relativno skoro, ponovo podigao strip koji je tema ove recenzije, i rešio da malo pročačkam dotičnu hrvatsku seriju, imenom „Večernja škola“. I objektivno gledano (dakle, bez nekakve pristrasnosti mojim Srbima ili uvlačenja „nji’ovim“ Hrvatima), „Večernja škola“ je klasa iznad „Kursadžija“, najmanje. Em su likovi spontaniji, em je setting bio maksimalno ispod budžeta, štono bi se reklo na Zapadu, em je komedija – i ovo moram da naglasim! – bila puka improvizacija. Čitav humor je i dolazio odatle da su glumci imali svoje uloge i samo su se dobacivali i nadograđivali, kao improv-trupe u SAD-u ali sa mnogo manje (ili nimalo) pretencioznosti. Toplo preporučujem da obrnete par klipova negde online, pogotovo sa likom zvanim Tetak. Urlaćete od smeha.
A sad nešto sasvim drugačije, štono bi rekli Pajtonovci (prvo Erik Ajdl, pa onda Džon Kliz). Godine 1996., dakle godinu dana nakon premijere „Večernje škole“, izvesni Rikardo Lopez, Amerikanac urugvajskog porekla, je snimio sopstveno samoubistvo na najbizarniji mogući način, sa sve farbom na licu, brijanjem glave i skidanjem majice. Pre toga, detaljno je (na brojnim snimcima) opisao kako je poslao bombu, zamaskiranu u knjigu, sa sumpornom kiselinom popularnoj islandskoj pevačici Bjork, sa namerom da je ubije. A zašto je ovaj dežmekasti imigrant želeo da ubije popularnu islandsku pevačicu na vrhuncu njene karijere na ovako elaborantan način? Pa, zato što je razvio emotivnu opsesiju prema njoj. Čovek…ne, ne čovek, šljam se zaljubio u nju i, saznavši da je bila u vezi sa pevačem Goldijem, pomahnitao je i krenuo da planira osvetu za ovu „izdaju“, sa nadom da, nakon što nju kokne otrov a njega ruinira metak u usta, će njih dvoje „završiti u raju“. Ponavljam, šljam.
Preturajući stan Lopeza, pajkani su našli dnevnik sa 803 jebene stranice, gde se Bjork navodi jebenih 408 puta! U proseku, pominjao je njeno ime na svake dve stranice barem jednom. A to je samo pomen njenog imena; ako bismo uračunali lične zamenice, nadimke, aluzije, alegorije i druge stilske figure koje direktno ili indirektno govore o Bjork, ta brojka postaje umnogome veća. Lik je bio toliko nesiguran u sebe (kao debeli prašinar koji se bavi suzbijanjem štetočina i koji pati od ginekomastije) da je vazda vapio za slavnim ličnostima do te mere da se poistovećivao sa njima, a opsesija sa Bjork je tek nastavak opsesije drugim poznatim ličnostima pre toga. U najmanju ruku, ljudi su bili zgroženi ovim ponašanjem, a Bjork je prolazila kroz pakao tih dana (za razliku od, recimo, modernih poznatih ličnosti koji se vazda žale kako ih proganjaju na društvenim medijima, neretko kada su upravo oni ti koji zadaju prvi udarac).
Sad se pitate (ne bez rezervacija) kakve veze ima ova skaska o nekom jalovom idiotu iz Urugvaja sa „Večernjom školom“, a pogotovo kakve to veze ima sa stripom inače. Pa, ovde imamo strip-uradak koji pokazuje do koje mere opsesija jednog ljubitelja može da ode i kako to utiče ljude barem na domaćim prostorima. A strip o kome je reč jeste „Posljednji fan“ Marka Dješke (i da, Dješke, ne Đeške; ne kažem vam džabe, i ja sam pravio ovu grešku).
„Posljednji fan“ je priča u tri epizode o fanu koji izgleda kao tipični metalac (ili barem Toki Wartooth iz crtaća „Metalocalypse“), a opsesivno gleda „Večernju školu“ upravo zbog Željka Pervana, i.e. glumca koji je vazda glumio profesora u datoj seriji. E sad, šta je to što, za ime Milostive Gospođice Corone-Chan, ovo izdvaja od prosečnog stripa vezanog za opsesiju fana prema nekoj zvezdi (npr. onaj idiotski strip o debelom ljubitelju Lejdi Gage koji je tek za izbegavanje)?
Nekoliko stvari, koje ću navesti u tezama:
– taj fan je Marko Dješka lično;
– strip je po prirodi pripovedanja cikličan, kao Mebijusova traka (počivao u miru, maestro, od Bluberija do Inkala);
– strip je bukvalno priča u priči, sa neverovatnim koketiranjem sa četvrtim zidom;
– ceo uradak je tako u duhu „Večernje škole“ čak i pored toga što je otvoreno antagonistički nastrojen prema njenim najpoznatijim eksponentima
Odavno nisam čitao nešto ovoliko osvežavajuće, svega mi. Da autor ima tolike testise i da sebe predstavi em kao negativca, em kao opsesivnog fana, em kao eventualnu žrtvu sopstvenih poriva, to se svakako viđalo ranije, ali da to uradi na ovako samosvestan način, sa puno humora i dozom respekta prema istim tim ljudima koje u stripu bukvalno ubija kao zečeve (?!), i da čitavo stvaranje ovog stripa uveže kao bitan element u samoj priči (?!?!) kao i u samu strukturu pripovedanja (?!?!?!), e to je već novost. Ljudi, ako vas pitaju ikada ko bi u hrvatskom stripu mogao da nastavi stopama Edija Biukovića i Darka Macana, i da ih pritom prevaziđe u maltene svim domenima, to je upravo Dješka. I ne, ne preterujem ni gram ovom izjavom. „Posljednji fan“ je njegovo prvo veliko delo, a znam (i pribojavam se, iskreno) da mnogo jača i tvrđa dela tek dolaze.
E sad, da li je Dješka, kao kompletni autor „Posljednjeg fana“, bolji kao pripovedač ili kao crtač? Pa, teško je dati definitivan odgovor, ali rekao bih da za nijansu naginje ka pisanju na bolji način. Crtež mu je, naravno, skroz na mestu od prve do poslednje linije, ali to je zato što je maksimalno prilagođen tipu priče koju Dješka pripoveda. Prosto rečeno, ovaj stil ne bi funkcionisao izvan satire i komedije, barem ne toliko dobro. Kod pisanja scenarija za isti, naravno, nemam maltene nimalo zamerki. Ni na glavnu priču, ni na maestralnu poslednju posvetu pokojnom Đuri Utješanoviću.
Iskustvo me je naučilo da, kada ponestane superlativa, treba povući ručnu. „Posljednji fan“ je priča koju treba svako pročitati, od fanova „Večernje škole“ do nefanova „Večernje škole“, a što ne i aktera iz same „Večernje škole“? Ovo vam nisam rekao, ali je uvodnik za ovaj album pisao Zlatan Zuhrić Zuhra lično, a.k.a. jedan od momaka iz glavne postave serije. Da li je Pervan pročitao strip, ni dan-danas ne znam, a nisam uspeo da iskopam podatak. No nema veze, ako nije pročitao on, pročitaće već masa drugih. Kao što bi i valjalo. Samo ću da zamolim unapred da ne šaljete knjige sa sumpornom kiselinom Dješki. Kakav je, napisaće još jedan album oko toga, a onda nek vam je Svevišnji na pomoći.
