Ne nismo mi veliki, niko do Gospoda nije velik i svemoćan. Mi mali obični smrtnici, ovde smo na zemlji tek toliko da pokažemo svoje lice i da jednoga dana na sudu Božjemu možemo biti pred Bogom skrajnuti levo ili desno…
Pitanje će biti na tome sudu. Bio si čovek, ili nečovek?
Čovek svaki pati, na svoj način čovek vuče ko kako voli reći neko kaže KRST neko kaže breme.
Tako je svejedno kako ćeš reći, bitna su dela Tvoja i misli i reči-jer jedno su.
Ne Gospod nije taj koji tuče palicom svojom! Ne, naprotiv, mi smo krojači svoje sudbine, mi smo Ti koji za ovozemaljskoga života valja mnogo toga da podnesemo kako bi zadobili milost večnoga blaženstva.
Budimo ljudi , pokušajmo biti što manje grešni , podnosimo žrtve za radi nas , potomaka naših setimo se samo koga je Bog otac žrtvovao za spas naših duša.
Šta mi možemo činiti povodom svega toga???
Možemo dobra dela milosrđa činiti i tako jednostavni biti ako samo postupamo po zapovedima Božjim.
I nemojmo nikada osmeh sa lica skidati ili telo svoje prljati jer telo naše hram je Božiji, a znamo da ni kuću kamoli hram Boga oca – ne možemo i ne smemo prljavo i neuredno držati.
Dakle razumni budimo i znajmo da prljavština i iz usta izlazi, preko jezika se prevaljuje mnogo greha s’toga dobro pazimo šta govorimo jer jezik je oštriji od sečiva dijamantskoga sa njime sebi zla mnoga načiniti možemo.
Što sebi nego najvrednije i najmilije Boga oca svemogućega uvrediti možemo, a ljudima rane nezaceljive ostaviti na najgorem mestu gde rana biti može to nije telo nego duša..
Sa verom u Boga oca svemogućega neka Vas sve Bog dobri blagoslovi – amin.
