Obećao sam joj. Da nikada joj suza neće pasti, a da je ne dočekam na dlan, ili neko od mojih dragih ili bitnih osoba…da nikada joj suze budu nedočekane.
Mnogo sam je voleo. Voleo sam je iznad duše. Oprosti mi, Bože. Kazni me za reči, kazni me za rečenice, ako sam zbog ljubavi kriv.
Kazni me i ako sam zbog ljubavi živ.
Obećanja, reči, rečenice, tekstovi…I evo još jednog, nenadanog. Ispovest, tragom jedne obične olovke, jednog običnog čoveka koji je ostavljajući trag na ovom virtuelnom papiru poželeo da ga napokon shvati i prihvati samo jedna, jedina za njega, postojeća osoba.
Ona, koju svako priželjkuje, želi svim srcem svojim. Njegova druga, bolja polovina. Njegova motivacija, njegov rotor, motor, pokretač. Njegova snaga, volja, radost, sreća. Njegove oči. Njegov osmeh, uzdah olakšanja.
A onda je suza pala na dlan. Nije bila njena.
