What, me worry?
– Alfred E. Neuman, maskota časopisa MAD
Nova 2020. godina je počela interesantnom memom (mema, eng. meme) zvanom New Guy („novajlija“). Naime, autor stripa, izvesna transseksualna profeministička umetnica, je odradila kratki strip u četiri table. Njen glavni lik (projekcija nje same kroz medijum stripa) u prvom od četiri kadra gleda u telefon i smeje se nečemu dok joj prilazi dežmekasti, ćelavi čova kojeg autorka markira kao novajliju u kompaniji. On je znatiželjno pita o čemu je reč, gde mu ona u drugom kadru kaže da je srećna što je jednom muževnom, dude-bro gejmeru i Jutjuberu provaljeno u kuću (ne tako suptilna aluzija na to kada su prošle godine Feliksu Šelbergu, znanom kao PewDiePie, obili kuću u Japanu i pokrali nakit njegove supruge Marcije). U istom tom drugom kadru je novajlija prekoreva izrazom „To nije lepo, kako bi se ti osećala da tebi neko provali u kuću“? U trećem kadru istog devojka sarkastično kaže novajliji da će verovatno biti kolege koje postanu prijatelji nakon posla, na šta on entuzijastično pita „Stvarno“? Njeno odsečno „Ne“ u poslednjem kadru savršeno ocrtava autorkin karakter, ali i poentu koju je htela da predstavi stripom. Poentu sa kojom se pošten narod, naravno, ne slaže; nedugo potom, maltene većina ljudi koja aktivno prati društvene medije i internet meme je prihvatila novajliju kao ovaploćenje dobrote, pristojnosti i kvalitetnih vrednosti. Sama autorka se, naravno, nažestila na ljubitelje istog lika kojeg je htela da predstavi kao negativca i kao razmaženo derište je pozatvarala njene naloge na društvenim mrežama. Da, iako su meme o Trećem svetskom ratu i australijskim požarima ubrzo sledile, ova godina je počela jednim pozitivnim, opštevoljenim i benignim gegom. Jer, naposletku, nekad nam treba udaljavanje od ciničnosti i sarkazma današnjice, ciničnosti i sarkazma koju su milenijalci (gde spada i moja generacija) uneli u svet.
E sad, čemu ovaj uvod? Kakve veze novajlija i pomenuta internet mema oko njega imaju sa domaćim stripom? Pa, u duhu istog, hteo sam da 2020. godinu započnem recenziranjem jednog podjednako benignog, prijatnog i nadasve nadahnjujućeg stripa. Da prosto čovek ne poveruje da je autor istog redovni saradnik Stripburgera i prilično poznato ime slovenačke alternativne strip scene.
Iz pera autora Mateja Lavrenčiča izašao je, kako on kaže, „njegov prvi veliki album“ pod imenom „Male črne skrbi“, u slobodnom prevodu „Male crne brige“. Priča je nadasve jednostavna. Mačak Taček ima mnogo malih, crnih briga (u obliku svraka) i ne zna kako da ih se ratosilja. Planira da otputuje sa njima, misleći da mu njegov ortak, pas Puši (da, pas se zove Puši, odmah molim čitaoce da zaobiđu infantilne inuendo fore; njih ostavljam za malo masnije stripove), može ispomoći. Avaj, ni Taček ni Puši ne mogu da se reše malih crnih briga. Međutim, na samom kraju stripa uspevaju.
Deluje antiklimaktično? Eh, pa nisam zašao u detalje, polako. Ceo početak priče, gde su samo Taček i brige, zvuči kao moderna bajka, pokrivajući malo i Putovanje heroja iz Kembelovog „Heroja sa hiljadu lica“. Taček hoće da otputuje, ali ne može da uđe u bus, niti u voz, niti u taksije, a ni u kamione. Ali može da vozi trotinet. Avaj! Trotinetu je guma izduvana. Nema veze, napumpaće je i otisnuće se na put. Maltene svaka tačka u Tačekovom putu deluje kao sledeća stopa u Putovanju heroja. Imamo tu i napuštanje mesta sigurnosti, odlaska u nepoznato, prve probleme, itd.
Međutim, priča postaje umnogome interesantnija kada Puši ušeta u nju. Vidimo prijateljstvo dve živuljke, ali vidimo i sa kolikom mukom pokušavaju da se ratosiljaju briga. Ali male crne brige brzo lete i brže se vraćaju. Ni alkohol, ni cigare, ni nerviranje ne pomažu dvojici. Odlaganje malih crnih briga ne pomaže, sklanjanje malih crnih briga ne pomaže, skrivanje malih crnih briga ne pomaže… Pronicljivi već vide u kom pravcu ide ovaj tekst, ali ajmo dalje sa pričom.
I kako se, na kraju, Taček i Puši rešavaju malih crnih briga? Ukratko, ne rešavaju ih se. Kreću da žive sa njima, da korak po korak uživaju u životu čak i sa prisutnim malim crnim brigama. I onda, jednog trenutka, male crne brige same od sebe odlaze. A pošto se sa tim završilo, Taček i Puši se rastaju i svako odlazi svojoj kući.
Lavrenčić je sve ovo napisao i nacrtao jako prijatnim, nenametljivim i slatkastim stilom koji je savršen za slikovnicu. Ali je u samu priču uneo mnogo više toga nego što se naizgled čini. Životna filozofija iza „Malih črnih skrbi“ je bolno jednostavna. Odlaganje problema ne pomaže. Petljanje drugih ljudi u odlaganje problema takođe ne pomaže. A ne ide u korist ni pokušaj da se problem reši nabrzaka i neadekvatno. Ali ako se čovek malo potrudi, uz pravu podršku, svi ti problemi će biti toliko mali da će se maltene rešiti sami od sebe (ne bukvalno, ali tek taman). Sa druge strane, male crne brige mogu da predstavljaju upravo ono što im ime nalaže – nečije brige. Svakog od nas nervira nedostatak novca, onaj rođak što nema pojma o životu, kulturno skrnavljenje od strane domaćih ili stranih petokolonaša, nedostatak fizičkog ili psihičkog mira, itd. Ali ako naučimo da živimo sa tim brigama i ne dopustimo im da nam obuzmu život, neće delovati tako agresivno. Štaviše, lakše i zdravije ćemo ih se rešiti, i usput otvoriti mesta za nove male crne brige. Sve je to ciklično i nema tu puno mesta za inovaciju. Ali nije beznadežno.
„Male črne skrbi“ su album koji košta malo (za neke smešne pare sam ga kupio u „Beopolisu“ u Beogradu) ali daje mnogo. A Lavrenčič je autor koji definitivno zavređuje više pažnje i češću kritičku analizu. Samim tim, ako i vas more male crne brige, predlažem prelistavanje ovog malog-velikog albuma. Naposletku, nekome on može biti upravo onaj novajlija kojim je 2020. godina slavno i ultrapozitivno počela.
