Dan u kome otkrivaš svoj
najlepši osmeh i treperenje srca,
u čudnim intervalima, kada ti vazduh,
ostane zarobljen nesređenim mislima,
na nekom skrivenom mestu,
gde je ostao trag poljupca,
pa leptirići plutaju u tebi,
kotrljaju se, i nikako da,
izađu i nestane taj sladunjavi
osećaj nepoznatog porekla.
Postaješ leptir, koji ne diše,
ne čuje, ne živi…
I ovaj dan, i svaki naredni,
oblikuje neko drugi.
Ti bi, da očistiš, izbaciš, prozreš,
isprazniš, i taj dan i sve ostale,
ali ne može….
Neko van tebe ima
moć nad tobom,
postao je tvoj oblak,
koji dišeš, i kiša
kojom se napajaš,
i tvoje je trajanje,
i snaga, i boja života…
Živi u tebi osećaj,
koji topi sav tvoj bes,
i ostavlja ti dašak ljubavi,
da je prepoznaš,
i prihvatiš…
Da se oslobodiš,
I POČNEŠ DA ŽIVIŠ!!!