Dobrota je najveća moralna vrednost. Ljudskost je dužnost svakog pojedinca. To podrazumeva saradnju s drugim ljudima, ljubav i dostojanstvo neke osobe.Razlikujemo dobro u sebi i korisno dobro. Dobro u sebi ne zavisi od drugog bića, nema za cilj neku korist ili interes. To je čisto dobro. Kada govorimo o dobru u sebi, mislimo na vrednost, vrlinu, ono čemu se teži, ideal dobra. Korisno dobro ima za svrhu neku korist. Sva pojedinačna dobra teže da se približe najvišem dobru, i zbog toga je moguće stepeničasto merenje dobra, hijerarhija dobra (dobar-bolji-najbolji). Dobro je jedan od centralnih etičkih, to jest, filozofskih pojmova. S tim u vezi je i dobro delovanje koje nas približava vrhunskom dobru. Mnogi filozofi su se bavili pitanjem vrline i dobra. Sokrat je smatrao da se vrlina može naučiti, odnosno da je ona znanje. Tvrdio je da čovek mora da zna što je dobro, da bi isto i činio. I Platon vidi dobro kao vrhovnu ideju prema kojoj svi teže. Prema njemu za dobru porodicu ili osobu potrebne su četiri vrline: mudrost, pravednost, hrabrost i umerenost. Za Aristotela je najveća vrlina sredina između dve krajnosti (zlatna sredina). Uvek u životu dobri ljudi ti donosi sreću, loši iskustvo.
