Vojislav Derić – Plesovi plamenih jezika
Oliver Janković
U ZAGRLJAJU SEĆANJA
Određeni ljudi čitavog svog života žive sa nečim u sebi. Neki to nikada ne spoznaju a drugi to otkriju i počnu drugačijim očima da gledaju na život. Vojislav Derić je jedan od onih retkih koji je čitavog života nosio i još uvek nosi, osećaj za lepo i pravedno u sebi. Tokom godina ti osećaji su se kod njega pretočili, možda bih čak mogao reći, ovaplotili u poeziju i slikarstvo. Dakle, Derić ne živi od umetnosti, već za umetnost, što čini bitnu razliku u njegovoj percepciji prirode i sveta koji nas okružuje.
Osam knjiga poezije ( dva romana ) i osamdeset godina života. Neko bi rekao da je to možda malo. Međutim, imajući uvid u veliki deo Derićevog poetskog stvaralaštva, mogu reći da to nije malo – pre bi se moglo reći da je to prava mera.
Knjiga koja je pred čitaocima “Plesovi plamenih jezika“ podeljena je u tri ciklusa: “Korak do neba“, “Na raskršću“ i “Tonovi duše“. U odnosu na jednu od njegovih prethodnih knjiga poezije “Iverja vremena“, “Plesovi plamenih jezika“ predstavlja uopšteno rečeno nastavak Derićevih osnovnih motiva, zapravo pokretača njegove invencije i inspiracije a to su: savremeni svet i njegov (politički, ekološki i svekoliki) put u propast, vitalizam i ljubav posmatrana sa prilične distance godina (ovo bi se na lep način moglo prokomentarisati stihom Đorđa Balaševića u pesmi “Ljubav u Budimpešti“ koju je svojevremeno pevao Đorđe Marjanović – “iz daljine sve izgleda drukčije“) i najzad kao treći motiv jedan duboko ličan, emotivan, refleksivno – lirski stav iznet kroz razmišljama, ili bolje reći vajkanja o smislu života i samom sebi.
Još jedna kratka paradigma sa zbirkom “Iverja vremena“. Pesnik je sada, u ovoj zbirci, sedam godina kasnije, još ironičniji, još suroviji (s pravom) u oceni da se svet nezaustavivo kotrlja nizbrdicom svog postojanja i da je ljubav magija srca koja je rezervisana za mlade godine, ali da se u odbljescima i proplamsajima stihova, kao i pravoj višedecenijskoj ljubavi prema jednoj osobi može sačuvati, celovita i snažna, čak i u starosti…ali, pođimo redom.
Pesnik je prvi ciklus naslovio “Korak do neba“, a ono što je mogao dodati, a nije, bi glasilo: “a već smo dobrano zakoračili u Pakao.“
Dao bih sebi slobodu pa bih prvi ciklus u ovoj zbirci nazvao: “Lament nad čovečanstvom“. Počevši od tužne crtice o otadžbini, pesma “Spomen otadžbini“ pa preko pesama “Hitna intervencija“ koja predstavlja na satiričan način raskrinkavanje i obrtanje stvarnosti jer je zapravo zdrava osoba bolesna u očima društva dolazimo do pesme “Naučni istraživač“ u kojoj pesnik maestralno vlada materijom i ukrštanjem i kombinovanjem pojmova prodire u srž problema. Mržnja i pohlepa vladara sveta dovodi do toga da će nam planeta ostati bez ičega tako da će moćnici jednom vladati ruinom od planete.
Čitajući ove reske, upozoravajuće i nadasve istinite stihove, čitalac ne može a da se ne upita zbog čega je Čovek od jednog idiličnog, prelepog mesta, kakva je ova naša planeta napravio mesto koje brzo može postati pravi pakao. Životije koriste prirodu u meri svojih potreba. Samo čovek uvek želi više, veće, tako se rađa moć, onda nastaje njena kći politika, a kada se čovek dočepa poluga vlasti i kada mu uđe “voda u uši“ više ga ništa ne može zaustaviti.
Tako pesnik pomera težište svoje poezije od lamenata ka refleksiji i najzad ka filozofiji. Dolazi do više implicitnog no eksplicitnog zaključka da je čovek stvoren s greškom koju nosi u sebi, jer umesto da se usavršava u dobroti u harmoniji življenja s drugim ljudima i s prirodom koja ga okružuje (što i sve svetske religije propovedaju) on pušta svojim niskim strastima i destrukciji na volju. Ako bi u sublimaciji ovih Derićevih pesama pokušali da izvučemo neki zaključak – zaključak bi, nažalost, – nažalost samog autora i ogromnog broja onih dobrih i plemenitih ljudi – bio taj da je od nastanka ljudskog roda pa do danas lakše biti brutalan, loš i zao, jer za to nije potreban nikakav napor, samosavladavanje i veliko ljudsko srce, nego biti dobar i plemenit. Dobrota i plemenitost traže i svojevrsno odricanje u korist drugih – što mnogi nisu spremni da urade. Pesnik će se ovoj problematici vratiti na najsuptilniji način u još jednoj pesmi “Ubica ljepote“ koja se nalazi u ciklusu “Na raskršću“, ali o tome ću pisati u drugom delu ovog teksta.
Pesnik posvećuje pesmu “Siromašna večera“ Beskućniku, a taj simbolični beskućnik zapravo predstavlja arhetip čoveka kakav bi – na neki način čovek trebao da bude – koji iako živi na margini društva, iako često lišen nekih osnovnih životnih potreba, živi van kalupa i civilizacijskih stega ali je još uvek sposoban da voli i oslušne prirodu. “Od sveg bogatstva/imam samo dušu i srce/vedro nebo i miran san…umočim pogled u izlog/ugasim želju,/i vratim se da odležim noć./Kada se zasitim grada,/odem u obližnju šumu/i poput Betovena/sednem pod hrast/osluškujem igrokaz prirode/i otsviram “Siromašnu večeru“,/melodiju koja je od davnina/komponovana za nas./Pa ipak, u meni/toplina neka.“
Pesma koja zatvara ovaj ciklus i koja ne neki način potkrepljuje pesnikovu tezu koju sam gore istakao da je Čovek rođen s greškom ima simboličan naslov “Trihiljade šesta“ – to je godina kada je planeta veoma uništena ali najzad slobodna – ne strahuje jer Čoveka više nema.
Da bih potkrepio tvrdnje koje sam izneo u dosadašnjem tekstu citiraću nekoliko Derićevih pesama s početka ovog ciklusa. Maestralno dobru a zapravo vrlo tužnu pesmu “Hitna intervencija“ koja predstavlja i vrhunsku alegoriju trebalo bi zapravo citirati celu, ali mislim da će biti dovoljan i njen kraj, s tim da podsetim da se na početku radi o potpuno zdravom čoveku čiste svesti: … “Nakon toga/daće vam medicament/pod jezik/uz dozu morfija/i vi ćete postati/blijedi bolesnik,/ali lojalan građanin/prvog reda/i ono najvažnije/uvjeriće vas/kako je neophodna/pomoć hitna.“
U okviru ciklusa “Korak do neba“ neophodno je spomenuti i pesmu divnog i metaforičnog naslova “Grad sa sunčanom kravatom“. On je simbol grada, vremena i ljudi kakvi treba da budu. Pesnik nam ne otkriva koji je to grad, ali može se naslutiti da je to grad u kome je pesnik proživeo mladalačke zanose, gde je život bio dostojan čoveka, čak je i smrt tog grada na neki način bila uzvišena: “Moj grad,/naš grad koji je umirao tiho/u sumraku dana./Otišao je/sa sunčevom kravatom na sebi./Sahranjen je na gospodskom groblju/sa svojim stranicama ljubavi/u koje jahači mržnje ne ulaze/jer ih čitati ne znaju./Još uvijek po mojim mislima/luta taj gorostas.“
Drugi ciklus Derićeve poetske zbirke naslovljen je “Na raskršću“. On predstavlja sveprisutnu borbu između Erosa i Tanatosa, a ovde, u ovom konkretom značenju Eros predstavlja ljubav u svoj svojoj celovitosti (dakle i ljubav prema životu i vitalizam) a Tanatos je ona mračna sila koja uz pomoć entropije i Hronosa sve odvlači u prošlost i zaborav. Ovo su pesme o dostojanstvenim ljubavima, ljubavima koje traže žrtve, ljubavima koje današnje generacije mladih, danas, nažalost, nemaju mogućnost da dožive.
Ovde čitalac može naći strasne pesme iz davne prošlosti, čežnjive poetske uzdahe, vešte preplete ljubavi i refleksije o njoj samoj. Istakao bih dve pesme iz ovog ciklusa: “U parku Edinburškom“ i “Labudova pjesma“. Ova prva, kao što se i sam pesnik poziva na Maneovu sliku Doručak na travi, zaista i liči na jedan spokojni, skoro svečani komadić slagalice ljudskog života. Trenutak oivičen spokojem o kome Derić zapisuje: “Sedim uprolećen/na klupi/u parku Edinburga“. I sam izraz “uprolećen“ – inače pesnikova kovanica – a Derić je i u ranijim zbirkama pesama uspešno koristio termine koje je sam iskovao u svojoj pesničkoj radionici – govorio o tome da je situacija posebna, svečana. Piknik, porodica na okupu, lep dan, mir, spokoj, zadovoljni ljudi koji šetaju parkom – “…čini se, /kao da zemlja/ponovo duhovno diše./Kako je zanosno/svileno svitanje proljeća/u parku Edinburga.“
“Labudovu pjesmu“ bih okarakteriosao kao jednu od najsuptilnije i najdostojanstvenije ispevanih pesama o starosti u okvirima Evropske književnosti. To nije samo lirski lament – ona je mnogo više od toga – ova pesma daruje čitaocu esencionalnu spoznaju koja se može shvatiti i sasvim razumeti tek u starosti:“… jer tada su i gorčine/imale tok vedrine.“ Sa brda naslaganih godina života pesnik sagledava svoj život kao panoramu. Ono što je u mladosti moglo da ga rastuži, ogorči, sada – sa distance od pola veka – izgleda simpatično, detinjasto. To je ona draž iskustva, ona mogućnost sagledavanja iz daljine i ona blagost srca, smirenost, koju ne mogu posedovati mladi ljudi – jer nemaju staloženost, iskustvo. Veliki pesnik, Branko Miljković, koji nažalost nije doživeo starost, ali je to osetio pesničkom intuicijom započinje svoju najbolju pesmu “Balada“ stihom:“Mudrosti, neiskusno sviću zore“. Upravo ta mudrost, predstavlja iskustvo starosti, dok su “neiskusne zore“ odlika mladih dana.
Vojislav Derić smireno, poput dozrelog Orfeja patinu vremena pretače u stihove:“… Nije to pjev labuda/nasukanog na/obalu jezera,/ni žal za krošnjom mladosti/i zelenim/listom proljeća,/jer tada su i gorčine/imale tok vedrine,/nego jednostavno/točenje starog vina/u čašu sjete/kojom se leči/bol samoće./Zbog toga/ samo filtriram/naraslu dob.“
Treći ciklus “Tonovi duše“ nudi čitaocu jedan lični, lirski pesnikov moment. I ovde ima ljubavnih pesama, motiva ljubavi i sećanja na ljubav, ali su donekle prigušena, filtrirana vremenom – poput sfumato (zamagljene) tehnike koja se koristi u slikarstvu a koju je Derić koristio u svojim prethodnim knjigama. Ovde pesnik “lista dane“ (pesma “Cvijet ljubavi i lepote“), “…ja slikam tvoju dušu/ na platnu svojih misli…“ (pesma “Slikam tvoju dušu“).
Još jednom bih se vratio pesmi “Ubica ljepote“ koju sam spomenuo u početku ove recenzije. Ona je ključna za ovu knjigu i ne samo to, mora se naći ključ za samu pesmu, jer inače čitalac neće shvatiti njenu velčinu i vrednost. Da bih mogao u potpunosti da je analiziram moraću celu da je citiram: “Ponekad kad šetam parkom,/zakopčam svoj pogled/da ga ne prosipam/po prekrasnim/prizorima prirode,/jer ja sam ubica ljepote./Kad ga otkopčam/znam da ću/poslati u smrt/pupoljak ruže,/buket mimoze,/ili sa krošnje stabla/crvene grozdove zrna/koje obiljem vise/sa tanane grančice/i neodoljivo luduju/svojom ljepotom./I tako,/upravo posmatram,iz plave vaze na stolu,/sad ti crveni grozdovi vise,/lagano umiru/za mene,/ubicu ljepote.“
Moramo se zapitati ko je zapravo taj “ubica ljepote“? Vojislav Derić? Pesnik lično? Ne. Ubica lepote je Čovek. To je ključ koji pesnik nudi – to je razrešenje jedne velike misterije, jedne velike spoznaje dostojne filozofskih traktata. Čak i kad i najboljoj nameri, ponesen i zanesen lepotom cveća, čovek ubere jedan cvet, osudio ga je na skoru smrt u vazi. A šta tek reći za nemilosrdno krčenje šuma i druge vrste uništavanja prirode koje čovek čini zbog novca, u ime “napretka“ i “civilizacije“. Porazno, jednostavno, iskreno… Vojislav Derić je ovde ispevao možda svoju najlepšu, najhumaniju, ali istovremeno i najtužniju i najpotresniju pesmu. Čak i najplemenitiji Čovekovi postupci koštaju njegovog prvog, sveprisutnog suseda, Prirodu, devastvovanja i uništenja. Zbog toga zaista “zakopčajmo svoj pogled“, živimo u skladu, u harmoniji sa prirodom, u harmoniji i skladu sa samim sobom. Bolja i veća poruka ove pesničke zbirke nije mogla biti ni ispevana – budimo obični i jednostavni, osećajni i smireni – budimo samo ljudi.
