Imam ja jednu prijateljicu. Nikad ne priča da je dobra, a sto puta je učinila dobre stvari. Ni ne ogovara druge, samo ponekad, a onda se pokaje. Kaže – nije to lepo. Ponekad nekom ko je iznervirao poželi da ne pobedi na takmičenju, ili da pocepa čarapu, ili da mu zagori ručak. Posle je tužna: To nije lepo – kaže.
Svašta ona ume i ništa novo nije joj nedodirljivo I nedostižno. Ume da piše baš onako kako se meni sviđa i da bira najlepšu muziku i slike. I voli nežnost i neke stare prošle vrednosti, a kaže da nije romantična, da nije kreativna, da nije nežna. Verujem da govori istinu, ali to nije tačno. Samo je tako ubedila sebe. Ne i mene.
A ima kao i svi stotinu mana, ali sve su male, jer joj vrline velike.
Veca je od svakog problema. Za mene je kao stena jaka, a triput je manja I duplo mlađa. Dobro nije baš tako, samo mi se čini, a njoj se ja činim jakom I mladom. Uvek zaboravi koliko imam godina. I misli da sam dama. Hej, ja dama, haha?
Zato mi prija kad sam s njom. I njoj prijatno, vidim. Pa se još više trudi. I one obične, svakodnevne stvari napravi da zvuče neobično i posebno.
A ona za mene misli da mnogo znam. I pita šta mislim, a često ne posluša savet. A meni opet drago.
Ne, ne mislimo mi isto. Samo I kad mislimo drugačije mi se slažemo. Zato se ne plašim da mislim po svome.
Odaću vam tajnu, ponekad volim da na stvari gledam drugačije od nje, jer onda dugo pričamo I nadmudrujemo se. Širimo vidike, vidimo dalje, mislimo bolje.
Iskreno, ja često i ne znam da li su ozbiljne stvari ozbiljne ili možda neozbiljne, kad ih ona priča. Znam samo da volim da je slušam kad priča I da se smejem do suza. Dragoceni su danas ljudi koji vas mogu ponekad zasmejati. A ona mene zasmejava svakog dana.
Ne psuje, ali volim kad na pitanje “kako si”, odgovori: “J-bem li ga kako sam. Nemam pojma. “
Za mene stalno čini dobre i lepe stvari, kaže ne može da mi se oduži; jer sam ja za nju davno učinila nešto, ni ne sećam se više šta. Kad mi je teško pa joj se požalim, a ona se smeje i kaže: izvini što se smejem. Ja se ne ljutim. Uvek poželim da se smeje mojim problemima; tada znam da nije strašno i da će brzo proći. Kad ne znam šta bi, pomislim šta bi rekla. A ona uvek kaže: Snaći ću se! Smisliću nešto I rešiću.
I da sam ovo deset puta lepše napisala, ne bi bilo dovoljno dobro da opišem nju. Jer ona je :
Slobodna i svoja, a opet moja: BFF.
