„Traži se mlađa osoba, koja zna dobro da čita, radi čitanja knjiga starijoj dami. Zauzvrat dajemo knjigu.“
Maša se ozari i nesvesno vrisnu, kada je pročitala oglas.
„Ovo je idealna prilika za mene! Moći ću da uvećam svoju malenu biblioteku!“ Odmah je otrčala do majke i saopštila joj je divnu vest.
„Ali kad ćeš stići to da uradiš? Po ceo dan šijemo i po kući treba svašta uraditi….?“
„Ništa ne brini, sve ću ja to da uskladim.“ Prekide majku i poput malene devojčice, zagrli je i zvučno poljubi. Otrča s novinama u rukama ka kući gospođe Todorović.
Ulazna vrata otvori joj starija žena, opasana keceljom.
„Izvolite, odvešću Vas do gospođe Todorović.“ Reče žena kad joj Maša reče da se javlja na oglas.
Žena je vodila Mašu dugačkim hodnikom u kom su bila vrata s obe strane. Na treća vrata od stepeništa žena pokuca i kad dobi odgovor uvede Mašu u prostoriju. Bila je to velika soba čiji su zidovi bili prekriveni policama sa knjigama. Maši zastade dah. Na zidu, naspram vrata, bio je veliki prozor koji je omogućavao da se soba kupa u sunčevoj svetlosti. Kraj prozora stara dama sedela je u fotelji, ušuškana ćebetom.
Maša joj se kulturno predstavi.
Gospođa je odmeri od glave do pete i pokaza joj rukom na stolicu preko puta nje. Maša sede i sačeka da gospođa prva progovori.
„Mlada damo, kažite mi nešto o sebi i zašto želite da radite ovo?“
Maša pročisti grlo i, birajući reči, poče da priča.
Gospođa je slušala Mašu i kako je vreme odmicalo, njeno strogo lice dobijalo je mekše crte.
„U redu, možete li početi večeras?“ Upita gospođa.
„Vrlo rado!“ Srećna odgovori Maša.
Maša je svako veče, iako umorna od dnevnih obaveza, dolazila kod gospođe Todorović i dugo joj čitala. Gospođa je uživala u njenom mladom, nežnom glasu. Jednom nedeljno dobila bi knjigu da ponese kući.
Kako je vreme odmicalo Mašina biblioteka se uvećevala.
Jedno veče došla je trčeći kod gospođe. Imala je puno obaveza tog dana i u poslednjem momentu je krenula od kuće.
Ispred gospođine kuće bio je auto. Maša je pomislila da gospođa ima goste pa je razmišljala da li joj je možda gospođa rekla da ne dođe danas?! Ali, koliko zna, tako nešto nije joj rečeno.
Vrata joj otvori zabrinuta domaćica.
„Dobro je da ste stigli, gospođa želi da Vas vidi.“ Kraj žene stajao je doktor koji se spremao da ode.
Maša otrča na sprat i uputi se ka biblioteci. Videvši da je prazna, potraži gospođu u spavaćoj sobi.
Bledog lica u snežno beloj spavaćici ležala je gospođa zatvorenih očiju. Izgledala je starije nego što zaista jeste.
Maša priđe krevetu i zastade na tren.
Osetivši nečije prisustvo, gospođa otvori oči.
„O mila moja, na vreme si stigla. Nije mi dobro i nisam sigurna da ću živa dočekati jutro. Želim još malo da slušam tvoj umilni glasić. Čitaj mi!“
Maša poslušno uze knjigu i teškom mukom otera bol koji joj je stegao grlo, nakašlje se i poče da čita drhtavim glasom. Gospođa je uhvati za ruku i stiskom svoje ruke ohrabri Mašu da nastavi.
Čitala je i ne znajući šta čita. Često bi joj pogled odlutao do gospođinog umornog ali zadovoljnog lica. Pokušavala je da čuje kako gospođa diše i gledala da li joj se grudni koš podiže, da li diše.
Gospođa polako otvori oči i dade znak Maši da stane.
„Draga moja devojčice, mnogo si ulepšala ove moje poslednje dane. Želim nešto da ti poklonim.
Dok sam bila mlada i imala dobar vid, nisam imala para da kupujem knjige. Sad kad imam para i puno knjiga, vid me je izdao. Ne mogu da čitam. Ti si bila moje oči i omogućila mi da uživam u carstvu knjiga. Zato želim da ti poklonim moje knjige. Uživaj u njima dok si mlada i dok imaš dobar vid. “
Rekavši šta je imala, gospođa sklopi oči i izdahnu.
Maša zatvori knjigu i stavi na grudi gospođi, sklopivši joj ruke preko nje. Topla suza skotrlja joj se niz lice i ona laganim korakom izađe iz sobe.
T. S.
Sanja Trninić: Dobro se dobrim vraća
