Posle niza romana za odrasle i decu, kao i nekolicine dramskih tekstova Olivera Jelkić se pred čitaocima pojavljuje sa novim, na prvi i drugi pogled ljubavnim a na treći nenametljivo filozofskim, potkrepljenim neophodnom faktografijom, romanom o slavnom kompozitoru. Siguran sam da je do pojave ovog romana malo ljudi sa ovih prostora znalo da je on boravio kratko vreme u Sremu. 
Autorka laganim, rekao bih pastelnim stilom, opisuje prvu i najveću ljubav Ludviga (van Betovena, mada ga u romanu niko ne oslovljava prezimenom niti Olivera koristi njegovo prezime – znamo da se radi o njemu).
Posle nekoliko pročitanih stranica čitaocu se može učiniti da je reč o tipskom ljubavnom romanu, ali to je samo dobro postavljena zamka koju Olivera, kao vešt romanopisac, namerno postavlja čitaocu.
O čemu se radi? Sedamnaestogodišnji Ludvig i Žanet koja ima isto toliko godina slučajno se sreću u gradskom parku u Bonu i u tom trenu (a o trenu kao pojmu je i autorka u nekoliko pasusa napravila pravi mali esej poput medaljona) rađa se ljubav. Nije ni potrebno reći – fatalna, jer u tim godinama valjda samo takve ljubavi i postoje. Obuzeti sopstvenom ljubavlju, traženjem mesta gde bi se mogli videti a ne ispoljiti svoju ljubav pred svetom dovodi do privida da su Ludvig i Žanet, dvodimenzionalne, knjiške ličnosti, jer uopšte ne primećuju svet i život oko sebe.
Situacija se kroz neko vreme menja i Žanet se udaje za kapetana gardijskog Karla fon Greta, da bi ispoštovala volju svoje porodice a delimično i zbog ekonomske sigurnosti života u takvom braku. Da bi svoju ženu odvojio od mladog muzičara i kompozitora, prema kome ona još gaji ljubav i naklonost (kao i on prema njoj) kapetan traži i dobija od cara prekomandu na samu granicu Austrougarskog carstva u zamak Šlos koji čak nema ni ime, (jer na nemačkom se zamak kaže šlos) a nalazi se kod Golubinaca u Sremu. Za Ludviga i Žanet, koji su pre toga živeli i Bonu i Beču to je i doista kraj sveta.
Dobivši posle nekoliko meseci pismo od Žanet Ludvig kreće u avanturu koja će promeniti njegov život. Od tog momenta Olivera Jelkić počinje majstorski da nadograđuje i širi lik Ludviga. On počinje da uviđa sve teškoće, probleme, surovosti i lepote pravog života, van balskih dvorana.
Možda čak nije ni slučajno što njegovo putovanje (koje se na momente pretvara u lutanje sremskim pustarama sa čitavim nizom usputnih događaja – uglavnom negativnih po Ludviga) traje sedam dana i noći. Bog je za sedam dana stvorio svet a Ludvigu je trebalo toliko da ga spozna. Međutim, nije to bila puka spoznaja. On je na tom putu sazreo kao što ne bi u Beču za mnogo godina.
Dok Žanet, okružena u zamku Šlos, pažnjom posluge i nežnošću muža i dalje živi kao u kristalnoj kugli i nada se da će je Ludvig odvesti na kraj sveta, za to vreme Ludvig shvata da ljubav, ma kako bila velika, ne sme biti sebična i ne sme unesrećiti onog kome želimo da je poklonimo.
Olivera Jelkić je za ovaj roman dobila nagradu Lukijan Mušicki koju dodeljuje književni klub “Zlatni breg.“ Iskreno se nadam da će ovaj roman svojim poetičnim stilom, nesumnjivim kvalitetom i nenametljivom edukativnošću dobiti još neku književnu nagradu.
