Po ko zna koji put? „E, izađe prvi broj! Bogme, sledeći će da bude–“ poof! Nada. Jok. Ni traga ni glasa. Finito. Doviđenja. Masan falus. Otpozdrav. Ćao-đenja.
Realno je reći da su rane dvehiljadite bile Petrijeva šolja za novo strip izdavaštvo. Svako je na neki način pokušavao da nanovo začne strip časopis, i previše je onih koji su se završili na maltene prvom broju. Pa makar ti isti časopisi bili iz Beograda, nastali zajedničkim naporima same škole stripa „Đorđe Lobačev“, maltene centra za domaći strip u glavnom nam gradu i širem regionu. Sam Vlada Vesović, po rečima nekolicine (desetina) strip autora „dobri duh srpskog stripa“, je pisao uvodnik za ovo štivo, očito prepun entuzijazma što se projekat konačno miče s nogu i, da izvinEte na repeticiji, dobija noge na pravi način. Međutim, možda taj „parvi način“ i nije bio pravi, pošto je, o gle čuda, sve ugašeno nakon ovog prvog broja.
„Vilajet: magazin 9+e umetnosti“ je ugledao svetlost dana 2001 godine. Da se podsetimo, to je bilo vreme kada smo još uvek nosili ime „Jugoslavija“, kada su se izdanja „System Comics-a“ još uvek brojala na prstima jedne ruke, kada je vrhunac domaćeg stripa predstavljao pokoji reprint „Cat Claw“ Baneta Kerca, kada je Balkanska smotra mladih strip autora još uvek bila Smotra mladih strip autora Jugoslavije (ili kako god da se zvala tada) i brojala tek dva održavanja sa trećim na pomolu, kada ni Niš, ni Pirot, ni Sombor, ni Valjevo, ni Kragujevac niti bilo koji drugi grad nisu imali etablirane strip festivale, kada je bilo svega dve (zvanične) škole stripa u Srbiji, kada je Aleksa Gajić još uvek bio mlad i zelen sa karijerom na pomolu, kada je najveći uspeh Dražena Kovačevića bio „Točak“ sa Goranom Skrobonjom, kada je dolazak Roberta Kramba ili Pitera Snejbjerga u Srbiju kao gosta bilo kog festivala bio pusti san, kada je berza stripa brojala više kolekcionara-prodavaca nego samih izdavača, kada je „Darkvud“ još uvek bio samo mala prodavnica na Zelenom vencu, kada je Zograf maltene jedini branio ime srpskog stripa na Zapadu… Da, to je bilo možda najnesigurnije doba za srpski strip. Izdavač koji se tek mesec dana pred kraj prethodne godine etablirao, „MAH strip media centar“, je preuzeo na sebe zadatak da progura radove novih autora sa naših prostora. Podsetiću, oni su izdali stripove „Cruciform: Defiance“ Gorana Rajšića i Nikole Vitkovića, kao i „Eudoru“ Tihomira Čelanovića. Uz to, odgovorni su za deset brojeva humorističkog časopisa „Bager“ koji je, kad je gde mogao, gurao i stripove. Na veliku žalost, apsolutno sve navedeno se ugasilo pre nego što je prva decenija novog milenijuma uopšte i završena.
No, umesto da meljem o tome kako je tužna činjenica to što izgubismo Vilajet, odradiću ono što neredovno radim sa ovakvim izdanjima – podela po tezama. Svaka teza po strip, sa par komentara. Pa ajmo:
- Uvodni strip – Jorik i Kiša
Saša Arsenić je jedan od onih izdanaka beogradske škole stripa koji je relativno skoro pokrenuo sopstveni uspešni vebsajt. No ovde ga vidimo kako, u ranim danima svog strip angažmana, po scenariju Miloša Slavkovića crta strip sa mitskom podlogom i spektakularnim kadriranjem. Naravno, reč je o klasičnoj naraciji, ali je eksperimentacija tek dovoljna da pokaže da ovaj momak obećava.
- Slavković ulazi u het-trik – Slučaj Dominik Kejlovic
Nije nam bilo dovoljno to što Slavković piše uvodnu priču, već vidimo da je sposoban i da pokoju nacrta. Futuristička peripetija sa kiborzima-ženama i diskusija o moralitetu veštačke inteligencije je vazda aktuelna tema, te nije ni čudo što je Slavković rešio da se razmaše na ovakav način. Kamo sreće da je više ovakvih priča danas.
- Fejzulin doprinos – Bunar
Fejzulina priča me je neodoljivo podsetila na jednu bajku o bunaru koju sam čitao iz neke dečije lektire izvesnog izdavača iz Sarajeva. Preokret u priči nije naprasno uveden, a tragika se maltene sama postavlja. Nedovoljno ljudi upada u bunare, pa je malo teško zamisliti kroz šta sve prolazi neko kome se to zapravo desi. A nije svejedno ni ljudima koji tek tako spaze nekoga ko se batrga da iz nasumičnog bunara izađe.
- verPerzije – Anaro
Nekada se prepozna Aleksa Gajić i tamo gde nema Alekse Gajića. Ali zato ima njegovih najbližih saradnika iz ona doba, njegove maltene braće po izrazu, na neki način – Darka Grkinića i imenjaka mi Ivana Šainovića. A ovde naravno vidimo simpatične, oskudno odevene curice kako se makljaju zarad razloga koji ni po koju cenu ne želim da odam. Nije basnoslovan niti krši neke velike norme, ali je interesantan za da se pročita.
- Vamširala, Vamširala patuljaka garda – Cink
Vladan Žervanov, ime koje i dalje juri napred u sklopu škole „Đorđe Lobačev“ sa njegovom karakterističnom frizurom i flegmatičnim pristupom. Ovde je, doduše, prisutan stripom od jedne, ali vredne table sa patuljcima i modernim komentarom na tadašnje medijske trendove. Tek toliko valja reći.
- Prljavi bluz crne boje – Čišćenje
Izvesni Milan Minić se na 12 tabli prilično razmahao, smeštajući sebe i čitaoce u zajebani SF kakav se viđa ili kod Ridlija Skota ili kod Katsuhira Otomoa. Iako je crtežom za nijansu slabiji od prethodnih pet stripova, i te kako stoji na nogama kao savršen primer klasičnog pripovedanja. To, a i dizajni za oružja i akcione scene prilično prijaju za oči.
- Markantna pojava – Marko Kraljević i vila Ravijojla
Opet on. Opet, jer to mora da bude on. Zapravo, ovo je on pre nego što je on bio on, ako to ima smisla. Ukratko – Nebojša Pejić, Marko Kraljević, krasan stripčić. Naravno, ovo je jedna od epizoda koje će završiti u sklopu albuma izdatog od strane Novosadskog kulturnog centra. Dalje ne treba trošiti reči.
- Gluvo je doba – Petrovdan u Pragu
Nepresušno, tekuće, sveže crveno je Luka Vranić dominirao stripovskim andergraundom (ne bukvalnim, doduše) prelaskom iz milenijuma u milenijum. Samim tim nije ni čudo što su se Marko Stojanović i Dejan Vujić Drakula našli u „Vilajetu“ upravo najinteresantnijom im pričom. Pričom koja je i uvela lik besmrtnog Marka Kraljevića međ’ strip ljubitelje pre nego što su se „Vekovnici“ uopšte i rodili. Ako ništa drugo, ovaj i strip pre istog su dovoljni razlozi da se nabavi ovaj prvi (i jedini) broj beogradskog strip magazina.
- Zaglib Heil – Just Another Piece of…
I naravno, kako da časopis bude časopis a da se naš i vaš OOO-LJA-ČA! ne nađe u istom. Ovaj strip crtač je, svojevremeno, vazda radio politički angažovane stripove. Samim tim i ne čudi to što se pozabavio izvesnim diktatorom ovde i uz to uneo malo kritike na modernu religiju. Tek toliko da se vidi da nema dlake na jeziku…ovaj, unutar pera za tuširanje.
- Predaja štafete – Oči upozorenja
Out with the old, in with the new, štono bi rekli Ameri. A ovde vidimo najboljeg od srpskih scenarista, već poodavno etabliranog Tozu Obradovića, kako sarađuje sa tada još uvek svežim Draženom Kovačevićem. Ovo je Dražen pre „Valkire“ i Toza posle „Ninđe“. Toza posle „Kobre“ i Dražen pre „Točka“. Dražen pre prestiža koji zasluženo uživa u Francuskoj i Toza posle prestiža koji je zasluženo uživao u „Dečjim novinama“ i „Dnevniku“. Plus strip o samurajima. Pa gde ćeš lepše?
- Pre trilogije izvansmisla – ¿Šta se jede po studentskim menzama?
I da, tu je Aleksa. Kako da zaboravimo kreativnu nenormalnost ovog čoveka, pogotovo u doba kada je „Technotize“ bio slabo poznati strip, a ni blizu ideje da bude animirani film? Ovaj stripčić, rađen u „saradnji “sa Munjom, Brankom i Igorom, je sve ono što se od Gajića očekivati može – erotski eksplicitan, humorističan, a nadasve stručno nacrtan.
- Au, brate… – Ronin
Miroslav Lazović je očigledno nakon ovoga eksplodirao kao ilustrator i samostalni strip autor tipično Mekfarlanovske škole. Dakle nabrekli mišići, ljudi labavih morala, klačina, dračina, tepačina, cepačina, (doduše fali i) jebačina, a nadasve kohezivno i bez propusta ispričano. I bez obzira na naslov, priča nema tri blage veze sa pravim roninima.
- 300 i jedan ispod Kfatoliperazus – Drvosječa
Tiha Čelanović, pobratime rođeni! Tiha je još u ovo vreme znao da kasvetno ušije neupućene i da pokaže kako maestralno veže svojim crtežima. Naravno, ovaj strip će kasnije ući u par zbirci, između ostalog i u „Modernu mitologiju“, ali ga valja nanovo posetiti kao samostalni angažman koji mu je obezbedio, još tada, uspeh u Srbiji i Italiji preko „Eudore“.
- Kad duše ne beše crne, a Obilić ne smiče alu – Zona Apsurda
Uz pravi naziv „ZonApsurda“, ovo je možda savršeni uvodnik u crteže Peđe Ginevskog. Mračna SF priča sa vrlo bizarnim preokretima će vas navesti da probate da nađete još. Al vraga, više nema.
- Fight, fight, fight – Plamenjača
Lepo je videti ćirilicu, pa makar i u naslovu. No, to po strani, ovaj rad Igora Lazarevića je možda i najprosečniji od stripova u „Vilajetu“. Jednostavna priča, jednostavni likovi, a jednostavno vam je milo da je čitate.
- Enormna količina soli 15 godina pre izbora Trampa – Žeđ
I kako da ne pomenem druga Jocu Ukropinu? Čoveka koji osvaja festivalske nagrade po tamo nekim Francuskama i koji redovno objašnjava lokalcima u Franciji kako se ubojito crta? Prosto čovek ne poveruje njegov napredak od upravo ovog stripa, čiji je crtež u najbolju ruku prosečan, ali je priča svakako simpatična i vredna pažnje.
- Goranova završnica – Najamnici
Iako je ovaj strip Gorana Radovanovića tek ispred predzadnjeg, komotno mogu da kažem da je poslednji duži strip u sklopu „Vilajeta“, a prati priču vojnih profesionalaca usred tarapane. Mračan je, intrigantan, smeo i nadasve vrlo zabavan.
- Đorđe i njegovi ljubimci – Balada o nesrećnom hrčku
Aman, strip ima jednu tablu. Hoćete da upoznate Đorđa Milijanovića? Overite je.
- Završnica kao da je planirana – Tamni vilajet
Ko ovoga kamenja ne ponese, kajaće se, itd… Svi mi znamo priču. Poenta je prepričati je kako treba, a Darko Pajčin, autor iz Beograda koji je bio svojevremeno redovni akter u mnogim balkanskim strip časopisima, to uspeva spektakularno, sa odličnim kolorom i crtežom koji prosto zahteva da se gleda satima.
Uz naslovnu Tonija Fejzule i ilustraciju Miloša Slavkovića pri uvodniku Vlade Vesovića, ovo je bio „Vilajet“ kec. Dvojke nije bilo, al šta sad. Guramo dalje.
