Pre nego što ispišem zbog čega smo “dužni” da u decu verujemo bezrezervno, ispričaću vam priču o čudesnoj trešnji.
Pre pet godina, moj suprug i ja smo odlučili da dvorište našeg placa oplemenimo voćkama. Posvetili smo se tom drveću, potpuno. Sve je napredovalo, samo je rana trešnja “zaostajala” za drugima. Bila je nekako tužna, mala, nezadovoljna svojim izgledom i napretkom. Gasila se… Lagano, ali sigurno. Druge godine je svo drveće stremilo nebu, pružajući mu ruke od krošnji, igrajući se sa oblacima. Jedino je trešnja tužno gledala u zemlju.
Izgubila je svo lišće, počela da se suši. Rešila je da se vrati zemlji, iz koje je nikla. Moj suprug je, kada se skoro skroz osušila, predložio da je izvadimo i na njeno mesto zasadimo nešto drugo. Odlučno sam odbila i rešila da joj pomognem. To sam mu i rekla. Pogledao me je, osmehnuo se i rekao:”Probaj!”
Svakog dana sam sedela na travi pored nje, držala je obema rukama i pevala joj. Pričala sam kako je divna i kako nije bitno što nije visoka, što nema listove poput svoje starije sestre, kako je rođena da bi se radovala suncu i kako je stvorena da i svojim plodovima omogući da se druže sa nebom.
Iskreno, verovala sam da će se oporaviti. Verovala sam u nju!
Nije se video boljitak, ali sam sprečila njeno odstranjivanje. Došla je zima. Izgledala je kao da u njoj uopšte nema života. I dalje sam joj pevala i govorila nežne reči. Dogodilo se čudo!
Nijedno drvo nije rodilo sledeće godine jer je potrebno da prođu bar tri od sadnje, da bi drvo rodilo… Moja divna trešnjica, iako malena i sa jedva nekoliko listova, je rodila jednu trešnju, crvenu kao krv, prelepu kao život! Iako ne jedem trešnje, pomislila sam da je to njen poklon meni, njena zahvalnost što nisam odustala, što joj nisam “okrenula leđa”. U slast sam pojela njen plod i zahvalila joj. Sada je visoka jedva metar (njena “sestra” je dostigla visinu od tri i po metara, za pet godina). Iako je sićušna naspram ostalih “gorostasa”, ponosna je i srećna jer zna da je voljena.
Deci treba darivati reči ohrabrenja i podrške. Treba im dati krila, a onda, kao najnežniji vetar, upravljati njihovim letom. Copyright: Alena Ozerova
Ovo nije samo priča o trešnji.
Želim da kažem da nikada ne treba okretati glavu od slabijih, od onih koji nemaju samopouzdanje, koji misle da su manje vredni, ružni i suvišni na ovom svetu. Takvi ne postoje! Lepo je pružiti ruku onom koji je posustao, reći mu da može, pomoći mu da razvije najlepši deo sebe i otvoriti mu put kojim će praviti korake sreće, sigurne i prelepe!
Još je Don Miguel Ruiz, u svojoj knjizi “Četiri sporazuma”, pisao o tome da svaki čovek treba besprekorno da koristi svoju reč. Opisao je primer žene, koja je bila dobrodušna i inteligenta i koja je beskrajno volela svoju ćerku. Međutim, jedne večeri je došla iscrpljena sa posla i sve što je želela bili su mir i tišina. Ćerka toga nije bila svesna i veselo je pevala. Pevala je tako glasno, da je majčina glavobolja postala još gora.
Majka je izgubila kontrolu, ljutito pogledala svoju ćerkicu i rekla: “Ućuti! Imaš grozan glas. Možeš li bar malo da ćutiš!?”
Istina je da majka nije imala nimalo strpljenja za bilo kakvu vrstu buke, nije bila stvar u tome da devojčica ima ružan glas. Ćerka je poverovala u ono što je njena majka rekla. Posle toga više nije pevala, jer je verovala da je njen glas ružan i da će smetati svakome ko ga bude čuo.
Postala je stidljiva u školi, a kada bi joj rekli da peva, odbijala je. Ovaj primer pokazuje kako je nekada dovoljna reč da sruši sve naše snove i natera nas da odustanemo od nečega što je možda bilo predodređeno za nas.
Zbog toga deci treba darivati reči ohrabrenja i podrške. Treba im dati krila, a onda, kao najnežniji vetar, upravljati njihovim letom. Jer, ako verujete u čuda, onda verujete u decu!
Autor: Nada Vuković Đokić
Izvor: novakdjokovicfoundation.org
