Sad bi trebalo samo umreti
I zaustaviti sat tu gde je ljubav naša
Dosegla do izvorišta.
Ne boj se, ponovo ćemo u nečijem
Osmehu zreti kad zamiriše šaša
Što skriva begunce sred njiva,
U moru blata.
Ne boj se, nije strašno biti ništa.
Uvek ćeš biti živa u očima koje
Pamte kako si volela rušeći predrasude
Onih kojima je srce grumen zlata.
Ne plaši se. Znam te.
Stani pod kišobran lude i hodaj.
Hodaj po struni žice koja će od ljubavi pući.
Hodaj kao prvog dana kad si opijena bila.
Uzmi malo vetra i u srce ga dodaj. Pozajmićemo krila
Ptice, pa kako nam bude.
Zagrljeni ćemo se vratiti kući ostavljajući ovom svetu
Sitnice i par jeftinih rima.
Vreme će biti na našoj strani,
Jer smrt ne postoji u carstvu Heruvima.
Sad bi trebalo zaspati na tvom
Mekom ramenu i zapetljati prste u pramenu
Kose koja polako od ljubavi sedi.
Mi ćemo se nečujno raspasti u plamenu
Naše strasti.
Ne boj se. Samo za to živeti vredi.
Samo zato treba sve dati
I ustreptati kad nam se duše spoje.
Oživećemo jednom iz kapi rose
I opet ćemo porasti između suncokreta
Jednog vrelog leta što žuri.
Ne boj se. Opet ćemo progledati
U neki crni petak
Ko dva zrnca soli u školjki
Koja stvara biser sedefaste boje.
Ne boj se! Ovo je naš početak.
Samo zažmuri, drži me,
I voli, voli, voli…
