Pustila sam April Rain. I videla nas kraj Sunčanog keja. Skriveni pod korom drveta. Delimo poslednji gutljaj vode i smejemo se. Govoriš da voliš moj osmeh i skanjaš mi pramen kose iza uha. Tvoji prsti u mojoj kosi kao da iscrtavaju bezgraničnu mapu sveta. Ispisujem naša imena po mokroj zemlji, koja miriše na proleće, zanesenost. Uberem neki zalutali beli maslačak, protresem i zamislim želju. Onda se zagledam u tvoje oči i jedino što vidim je ljubav. Iskru koja ne bledi. Svetlost koja me vodi, kad ne znam kuda. Obavijaš me rukama i privlačiš sebi. Ćutimo. Tad naslonim glavu na tvoje grudi i slušam. Putujem miljama daleko, a da se ne pomerim s mesta.
Sada kada te imam…
Kako ću zagrljaje staviti u ove redove, a da ih ne posramim. Ili poljubac ostaviti na kiši, dočekati leto negde s albatrosima, držati nečiju ruku kad osetim da sam izgubljena. Kako ću videti Galapagos, mahati suncu i trčati za oblacima.
Sada kada te imam…
Kako da sanjam, dok ti držiš ruke na mojim očima i pričas mi bajku o Devojčici sa šibicama.
Ti nisi onaj neko iz priča. Ti si sve ono što priča nije. Ti si stvarnost o kojoj ne umem da pišem.
