Kada si mlad, pa još i nemaš urođene „radare“ za opasnost, kako to inače biva dok si zelen, neiskusan i pomalo naivan, nedoumica, pitanja, dilema, trilema i ostalih drama u tvom mozgu je toliko da teško možeš da razabereš šta je šta, ko je ko i čemu šta služi. Lako je naučiti da je opasno vrelu ringlu dodirivati golim rukama. Za šta služi kašika i gde se čuva četka za odelo a gde za cipele, nauči se usput. Stomak ti sam kaže kada si gladan, a oko šta je lepo. Ali kada je o pitanjima duše, srca, razuma i ostalih stvarnih i virtuelnih organa reč, stvari stoje malo drugačije.
Mladost je, tako, pored sve lepote kojom je okićena, ma je i ne videli golim okom, teška sama po sebi upravo zbog svih tih nepoznanica koje jedino godine i iskustvo mogu da reše. Dobro, i mudri saveti iskusnijih i starijih.
Kako reći istinu i ne povrediti nekoga koga će zaboleti činjenica da uviđate njegove nesavršenosti, a on očekuje od vas slavopojke?
Kako znati da li je nečija pohvala trik, podvala, isprazno povlađivanje ili iskreno mišljenje onoga ko je izriče?
Dokle se sme koristiti tuđe strpljenje, a da se ne pretera u zahtevima, traženjima, očekivanjima?
Koliko dugo i koliko puta i vredi li uopšte i samo jednom praštati izdaju, prevaru, povređivanje, neispunjavanje obećanog, nepoštovanje rečenog, dogovorenog?
Kako prestati da (se) daješ rođaku, prijatelju, kolegi… koji je navikao samo da uzima (često i ne pitajući za odobrenje), a da pritom izbegneš prebacivanja, osudu, sukob? Da pritom još budeš asertivan, svestan činjenice da si učinio sve kako bi se vaši odnosi zadržali u granicama pristojnosti, kako ne bi pukli i oni, ti vaši međuljudski odnosi, a ni vi sami.
Vredi li kidati živce zbog toga što nekoga uvek moraš da čekaš, čak i onda kada se zakune da dolazi na vreme ili mu jednom odlaskom posle podrazumevajućeg vremena čekanja staviti na znanje da može da bira- između svog poslovičnog iskazivanja nepoštovanja prema tebi tim kašnjenjem i prekida takvog druženja?
Ko je vredan ponovne šanse, a kome okrenuti leđa zauvek?
Može li se prijateljstvo, kad jednom pukne, zakrpiti da traje?
Treba li bivšoj ljubavi ostaviti otvorena vrata- za podgrevanje ljubavi, prijateljstvo, druženje… smaranje?
Može li se naviklom jedino na to da nas bezočno smara sopstvenim problemima, na lep način objasniti da više ne možemo da slušamo njegove beskrajne žalopojke i žalbe na sve i svakoga?
Zašto smo, do juče dobrodošli, odjednom suvišni u nečijim životima?
(ovde možete dopisati sopstvene nedoumice, ako ste mladi ili pitanja koja su vas najčešće mučila kada ste bili mladi)
Inače, povod za ovo pisanje je sledeće pitanje, objavljeno kao komentar ispod ovog teksta:
„Moze li mi samo neko napisati – do koje mere treba trpeti kojekakva „izivljavanja“? Toliko se dugo trudim da „budem kulturna“ da danas razmisljam da li su dobar i budala zaista braca rodjena!?
Lako je reći- uopšte ne treba trpeti. Svako zlo, ma i ono najmanje, valja saseći u korenu. I rešen problem, zauvek.
No, kako je to u praksi? Šta kaže život na to?
Lako je u virtuelnom svetu- jedan klik i dilit. Nema više. Blok.
U stvarnosti je već druga priča.
Rođaku popuštaš jer je stariji, jer je mlađi, jer je nezreo, jadan, tužan, nedotupav… i šta će reći baba, deda, tetka, ujak, strina… zbog njih, duša od čoveka i ljudina, moraš istrpeti ili bar pokušati da trpiš i kada ti otima loptu i cepa sveske i ne vraća pozajmljene knjige i čupa cveće pa posle tebe optuži za to.
Školskoj drugarici gledaš kroz prste jer je navikla da joj se popušta, jer je razmažena ili je prestrogo drže u kući pa se izduva kada ode nekud u goste,jer je siromašna, jer je bogata, jer je žensko, jer je loš đak, jer je glupa, jer je genijalka…
Kolegu s posla trpiš do imbecilnosti, jer je blizak sa šefom, jer ga je ostavila žena, jer ga sekiraju deca, jer ume da nađe vezu za rešenje svakog problema… jer ti je nekada učinio uslugu, jer je zet tvoga kuma…
Ponekad prećutiš uvredu ili priču za koju već sutra saznaš da je laž, pređeš preko ogovaranja, spletke, nevraćenog duga, neispunjenog obećanja, pređeš preko stvari koje inače prezireš, osuđuješ, koje sebi nikada ne bi dozvolio- samo zato što ne umeš da se nosiš sa lažovima, nepoštenima, spletkarošima. Jer će ti, navikli na bezobrazlike, svojom drekom začepiti usta čim izrekneš istinu koja ih pogađa, čim učiniš bilo šta što im nije po volji, čim se tvoj stav ne poklapa sa njihovim, čim ne podržiš njihovu akciju, predlog, ideju.
Onda prođe neko vreme i taj kojem si prećutao laž, slaže još bezočnije. Spletkaroš te uvuče u još ogavniju priču, nedužnog. Onaj koji diže galamu čim izrekneš istinu koja ga pogađa, zagalami još glasnije. Onaj ko te „malo“ izdao, izda te još više.
E, onda je, po svim parametrima bezbednosti, došao trenutak da shvatiš- da si uzalud ćutao, praštao, povlađivao i kada nisi hteo, žmurio, bio gluv za sve ono što nije valjalo. I otvore ti se oči, progledaš onako kako nikada nisi video i spreman si da kažeš sebi- neću više. Onda je već za druge lako.
Nema to mnogo veze s godinama. Nekome se desi ranije, nekome kasnije. Nekoga probudi kada se mnogo opeče, drugoga opomene bolno razočaranje. Neko jednostavno jednom, kad odluči, kaže- dosta je, a nekome treba vremena dok prelomi. Nekima ne pomaže ništa pa nastavljaju da trpe, gutaju, ćute, praštaju ili samo pamte.
Ima, doduše, i onih koji se rode s tim „radarima“ za prepoznavanje svega ovoga, pa im je lako da plivaju među bezobraznim, neiskrenim, lažljivim, pokvarenim, lošim ljudima, onima koji ne poštuju svoju datu reč, njegovo vreme…
U svakom slučaju, ako ste previše bolećivi, ako ne znate da prepoznate trenutak kad je zaista dosta, ako vas život ne naučiti kada je vreme da postavite granice i gde da ih postavite, postoji opasnost da zađete u godine kada se od vas i ne očekuje promena stava, kada se na svaku vašu reakciju na ovakve bezobrazluke pitaju šta joj/mu bi i kada se vaše postavljanje granica tumači na sve moguće načine, ali jedino ne kao ispravan stav osobe koja samo očekuje od ljudi sa kojima je u bliskom kontaktu da se korektno ponašaju.
Ako žele da tu i ostanu.
Na svu sreću, pa niko u svojoj blizini nema sve „karaktere“ nabrojane u ovoj priči. Sporadično se nekako i mogu podneti, ali ako je isuviše zagušen prostor okolo, valja ih se što pre oslobađati. Bez srdžbe, gneva i mnogo rasprave ili objašnjavanja. Jednostavno se ućutiš, pasiviziraš, udaljiš… Pokažeš da ti nije stalo.
Objašnjavanja su opravdana onda kada ti jeste stalo. Ali samo jednom.
