Sofija je rano ostala bez roditelja i starateljstvo nad njom preuzeli su stric i strina. Stric je više bio odsutan zbog posla koji je obavljao na terenu nego što je bio u kući. Tako da je o Sofiji najviše brinula strina Klara.
Klara nikako nije mogla da podnese prisustvo deteta u kući. Nije mogla da ima svoju decu i zbog toga je mrzela ostalu.
Čim bi njen suprug izašao iz kuće, ona bi menjala svoje, do tad, milo lice. Postajala je surova prema Sofiji. Kažnjavala bi je zbog sitnica. Mada, nije joj ni bio potreban razlog da bi vikala na dete.
Sofija je imala ogroman strah od nje. Čim bi čula strinin glas, zadrhtala bi.
Klara je rešila da ne viđa Sofiju dok joj muž nije tu. Zatvarala bi je u sobu i ne bi dozvoljavala da izlazi sve dok joj se muž ne vrati. Vrata bi se otključavala samo kad je trebala hranu i čistu odeću da joj da.
Mara je godinama radila kod njih. Sve je to gledala sa velikim bolom u srcu ali nije smela ništa da uradi a kamoli da kaže gospodinu. Ćutala je i smišljala kako da dođe do devojčice.
Sofija je bila mala, imala je svega sedam godina i za nju je ovo bio preveliki stres.
U svojoj sobi imala je krevet, sto sa stolicom, orman i kupatilo pored sobe. Nije imala ni igračke ni nešto gde bi crtala.
Posle nekog vremena Mara je uspela da joj donese jednu svesku, bojice i lutku. Sofija je bila srećna jer više nije bila sama.
Jedno jutro probudilo je neko lupkanje. Ustala je, protrljala oči i pogledom je tražila odakle dopire taj zvuk. Iza stola ugledala je mala vrata. To nije videla do tad.
Ustade i uz dosta muke uspe da odgurne sto. Stajala je pred vratima i posmatrala ih znatiželjno.
Kucanje se ponovilo.
Prišla je vratima i otvorila ih.
Iza vrata stajao je maleni čovek, ništa viši od nje. Veseo čovečuljak pozva je da uđe.
Sofija kroči u potpuno drugačije okruženje. Bila je to livada prekrivena mladom travom i poljskim cvećem. Ptice su pevušile a razne životinje skakutale su okolo.
Odjednom se pojavi još malih ljudi. Uhvatiše je za ruke i odvedoše u njihovo maleno selo.
Kućice su bile mnogo male. Okolo su trčkarala sićušna dečica. Svi su bili veseli.
Dali su Sofiji ručak i poslužili je mirisnim kolačima i raznim voćem.
Ceo dan je provela sa njima. Kad je videla da sunce zalazi, setila se strine i brzo potrčala ka malenim vratima.
Ušla je u svoju sobu. Shvativši da je strina nije tražila, bi joj lakše.
Bila je srećna što je našla prijatelje.
Jedva je čekala novo jutro i susret sa onim divnim ljudima.
Dani su joj sad prolazili mnogo, mnogo bolje i više i nije želela da izlazi iz sobe.
Jedno jutro probudio je stric koji se vratio kući. Srećna što ga vidi, potrča ka njemu i zagrli ga.
Pozva je da siđu dole na doručak a usput joj reče da je strina jako bolesna.
Zbog njene bolesti odluči da ostane kod kuće.
Međutim, bolest je napredovala neverovatnim brzinom. Za kratko vreme ona je umrla.
Nakon sahrane Mara je skupila hrabrost i ispričala gospodinu kako se njegova žena odnosila ka devojčici.
Nije mogao da veruje u to što ona priča. Rešio je da pita Sofiju.
Kada je ušao u njenu sobu zatekao je Sofiju kako se sprema nekud da pođe.
„Mila, negde si krenula?“ Upita je.
„Da. Čekaju me moji prijatelji.“
„Ozbiljno a gde oni žive? Da li su blizu nas?“ Upita začuđeno.
„Da. Oni su odmah iza ovih vrata.“ Pokaza ona prstom ka stolu.
Stric pogleda u tom pravcu pa u nju.
„Ali, dušo, tamo nema nikakvih vrata.“ Pogleda je tužno.
„Ima, pogledaj, tamo idem svakog dana.“ Reče veselo.
Stric je uze u krilo i zagrli čvrsto.
„Mila moja, šta si ti sve doživela? Ne brini, sve je to gotovo. Biću uvek tu i paziću na tebe.“ Poljubi je u kosicu, njišući je u krilu kao bebu.
A ona, i dalje sa osmehom na licu, gledala je u pravcu vrata iza kojih je čekaju njeni prijatelji.
T. S.
Sanja Trninić: Malena vrata
