Dime Ivanov je bez pogovora veliko ime makedonskog stripa. Ovaj umetnik se podjednako pokazao i na terenu karikature i u domenu realističnog stripa. Mada kritičari navode da je znatno bolji u prvom segmentu, postoji strip-serijal gde je sa realizmom dostigao svoj vrhunac, i mada on nije crtački na istom nivou kao većina majstora realističnog stripa poput Fostera, Kanifa i Rejmonda, definitivno ulazi u sam vrh strip-izraza na našim prostorima.
Krajem osamdesetih, na makedonskim kioscima kreće da izlazi možda najisprofilisanija strip-revija u zemlji, a da nije na srpsko-hrvatskom jeziku. Revija se zvala „MakStrip“ i po svoj prilici je predstavljala najbolji izvor za propisno makedonske strip uratke. Daleko od toga da makedonski autori nisu radili i za časopise pod patronažom „Dečjih novina“ ili „Dnevnika“, ali je ovo prvo stecište gde bi autori pisali o „lokalizovanim“, „lokalnim“ događajima i likovima. A već od prvog broja našao se strip koji će, tačno dve i po decenije kasnije, dobiti albumski tretman i pažnju koja mu je falila sve te godine unazad.
„Vojdan“ nije komplikovana priča. Štaviše, prilično je osnovna, da ne kažem uprošćena. Ali za vreme kada je strip nastajao, odlično je štivo za ljubitelje one izvorne istorijske fikcije, gde ima „dobrih“ i „loših“, gde nije sve moralno sivo. Sam Vojdan kao lik je maltene stereotipan. Prvo mu gine familija od strane Vizantinaca. Onda uspeva da ukroti risa, ni manje ni više, te mu isti postaje verni pratilac. Onda uspeva u apsolutno svemu, gde biva čak i bolji strelac od njegovog sabrata Vojislava. Onda uspeva sam – nekoliko puta! – da porazi gomilu protivnika, najmanje pet odjednom. Podjednako je dobar sa mačem, lukom i strelom, skrivanjem, rvanjem, gušenjem itd. I naravno, osvaja ženska srca ko od šale. Plus je i spektakularan lovac i čestit makedonski Sloven kakav se retko rađa.
Da, znam. Zvuči dosadno. Međutim, „Vojdan“ nije pisan (i crtan) da bude štivo koje će da promeni strip iz korena. Nije poput Murovih ili Milerovih radova koji su dekonstruisali glavne aktere na nepredvidive, interesantne načine. Nije ni Gejmenovo delo koje stare mitove i legende fenomenalno veze u sadašnjicu. A pogotovo nije delo Marka Milara koje će bukvalno svako pravilo da prekrši da čitaoca pomeri iz ležišta. Ne, „Vojdan“ je lagana avantura koja se igrom slučaja proteže na malo preko 120 tabli. To je priča o tome kako se grade legende, bez pardona koristeći svaki narativni stereotip da to učini. Imamo tu i neprijatelje u Vizantincima, i čestite ljude u Slovenima, i pokoje čestite ljude među Vizantincima da se prikaže da „nisu svi isti“, dece kojoj treba spas, očeve koji bi dali sve za decu, krv, ubijanje, svadbe, prekinute svadbe, jahanje u sumrak i snalaženje po najgorem vremenu bez mnogo muke. Rečju, Vojdan je u ovoj knjižici maltene nepobediv.
No, nije sve ni tako jednolično. Treba pomenuti da ovaj album sadrži tri epizode. Prva nema ime, ali prozvaćemo je „Vojdan“ zarad jednostavnosti. Druga je „Čovek bez jezika“ a treća „Svetac“. Kako je se odmiče sa epizodama u ovom albumu, tako bivaju interesantnije. Prva je najduža i, iskreno, najjednostavnija i možda najmonotonija od tri. Međutim, na 32. strani albuma, u sklopu te prve priče, jeste jedan od najreprezentativnijih kadrova Dimana kao crtača, a to je kadar kada vizantijska vojska maršira napred. Kadar je tako ekspertski nacrtan da nema mnogo mana koje mogu da se nađu na istom. Toliko detalja, toliko pažnje, i naravno rezultat je besprekorni primer kvalitetnog realističnog stripa. Doduše, ima i jedan simpatičan, prilično humoreskni trenutak na strani 64 kada Vojdan kaže ljubljenoj Irini „To su muške rabote i ti to ne možeš da shvatiš.“ Urnebesno.
U drugoj priči Dimano pomalo rizikuje, uvodeći u priču nemog lika Botina i njegovog sina Mitra. Naravno, Mitar umire i Botin, uz Vojdanovu pomoć, uspeva da se osveti, ali je pravi preokret u tome što je isti taj Botin ostao da sarađuje s Vojdanom. Dimano je malo zaobišao neke konvencije tom odlukom i dao nam interesantnu dinamiku jednog, efektivno, invalida i jednog maltene poluboga.
„Svetac“ je absolutno najinteresantnija priča, i to iz više razloga. Prvo, konačno dobijamo moralno sive likove u svešteniku Bogdanu i njegovom porodu „Miroslavu“. Uz to, Vojdan konačno dobija drugu perspektivu, i to od vojnika iz Raške Vladimira. Naime, Vojdan mrzi Vizantince, iz opravdanih razloga. Ali Vladimir ratuje za Vizantince, takođe iz opravdanih razloga. Konačno u priči o makedonskom ratniku vidimo da ga neko izaziva na psihološkom, dubljem nivou umesto da samo vitla mač ka istom. Naravno, tu je i predvidiv preokret glede „Miroslava“, ali to je priča za one orne da pročitaju album.
Predgovor je, naravno, pisao vožd izdavačke kuće „Strip Kvadrat“ i osoba odgovorna za vraćanje Dima Ivanova u glavni tok stripa, Nikola Temkov. Temkov je išao i korak dalje, te je na samom kraju albuma uključio i intervju sa samim Dimanom. Kratak je i malo bazičan, ali je neosporno veliki korak napred ka vraćanju pažnje publici o ovom majstoru devete umetnosti.
Mane? Pa, navešću jednu manu koju je naveo i sam Temkov. Strip je ovde crno-beo. Naravno, da je bilo više para, sigurno bi išao u koloru. Ali to je već van ruku nas smrtnika. To se ipak, naposletku, budžovani sa vrha pitaju.
Ukratko, „Vojdan“ ne rizukuje puno, ali nudi mnogo. Tome nema šta da se doda. Sledeći korak je nabavka istog i čitanje dok se novom čitaocu makedonski ratnik ne ureže u srce i tu ostane barem dovoljno dugo dok ne počne njegova sledeća avantura.
