Dio si krvotoka mog, kao da je to najprirodnija stvar na svijetu.
Nije to bilo kakav dio tijela koji možeš lako,
oštrim nožem, odstraniti kad stisneš zube, jako.
Dugo već te puštam da, poput korova, preplićeš svoje žile s korjenjem mojim.
Krenem li te čupati van,
iščupaću ono čime mi se duša hrani, znam.
Za tebe nemam rješenje.
Način da te izbacim.
Zaboravim.
Zanemarim.
Ne volim.
Zato te i čuvam unutra.
Zagrlim se nježno i lako,
Jer zagrlivši sebe, grlim i tebe, tako.
Jedno smo, u meni, samo.
Otkako se znamo.