Gde su nestala sva obećanja i koliko je vremena u stvari potrošeno ni na šta i jutra bez pesme i sunca. Ona je oduvek lajala na mesec. Poslednja čaša je razbijena odavno, onako uz put, bez lica sa odrazom. Kroz nju je teklo i vino i voda i mleko i čaj. A sada ništa. I niko nije ni plakao ni goreo, a bolelo je, znam da je, svakog pomalo, ali krišom. U parku su golubovi jeli iz ruke, vrapci skakutali u pozadini. Zapamtiću dan i noć i pesmu tog jutra. Zauvek sunce.
Boston, 1.4.1999. godine
(157. strana iz knjige „PLANINA KOJA ME JE VOLELA“- bostonske i druge priče)
