Malo dete zahteva da je roditelj fizički dostupan da pruži utehu, dok adolescentima nije potrebna fizička blizina koliko saznanje da ih roditelji podržavaju čak i kada nisu prisutni.
Piše: Sanja Dutina Dragović, Psihobrlog
Vaspitavati i odgajati dete od dve godine i adolescenta nije isto. Svaka razvojna faza je podjednako važna i nosi jedinstvene izazove i za decu i za roditelje. Ipak, studije pokazuju da je najstresnija faza adolescencije, posebno rane, jer podrazumeva takozvano detachment roditeljstvo, tačnije vreme odvajanja od roditelja. Praznina, nezadovoljstvo, anksioznost, usamljenost, samo su neke od emocija koje majke adolescenata najčešće navode, uz pitanje „Šta se to desilo sa mojim mirnim i poslušnim detetom?“
Ključni zadatak adolescencije je dostizanje autonomije u smislu samostalnosti i izgradnje samopouzdanja. Dok adolescenti preispituju uloge i granice odnosa, roditelji balansiraju na žici između pružanja slobode i održavanja bliskosti i privrženosti. Da bi se razvila autonomija, dakle, samostalnost i saradnja sa roditeljima moraju da koegizistiraju.
Uspešan prolazak kroz adolescentsku fazu jednim delom je pod uticajem stila roditeljstva. Istraživanja pokazuju da autoritativno roditeljstvo (visoka kontrola, ali i visoko prihvatanje), podstiče zdrav psihosocijalni i akademski život, kao i prilagođeno ponašanje. Adolescenti koji održavaju tople emocionalne odnose sa roditeljima koji ih sa druge strane podržavaju i uvažavaju, manje su skloni depresiji i devijantnim ponašanjima, zreliji su, spremniji za školu i imaju više samopouzdanja.
Ono što koči osamostaljivanje deteta jeste kontrolišući tačnije autoritarni stil roditeljstva (visoka psihološka kontrola uz nisko prihvatanje). On uključuje ponašanja koja su manipulativna i nametljiva u odnosu na detetove potrebe. Na taj način se kod deteta stvara osećaj krivice i anksioznosti, a ljubav se shvata kao uslovna i zavisna od ponašanja. Longitudinalne studije pokazuju da se adolescenti koji su svesni roditeljskog psihološkog pritiska, ne drže svojih stavova i lakše potpadnu pod uticaj drugih.
Pored psihološke kontrole i stilova roditeljstva, za dostizanje zdravog funkcionisanja adolescenta zaslužan je i stil afektivnog vezivanja tj kvalitet odnosa sa značajnim drugima. Preciznije, sigurna afektivna vezanost dovodi do autonomije, a autonomija povratno ojačava odnos sa roditeljima izgradnjom poverenja. Adolescenti koji razviju sigurnu vezanost mogu samostalno da se snađu u novim životnim situacijama ili da po potrebi prepoznaju i potraže pomoć. Takođe su manje skloni rizičnim ponašanjima, imaju bolje mentalno zdravlje, socijalne veštine i uspešne strategije nošenja sa problemima.
Oni koji razviju nesigurni stil vezivanja, skloni su ili izbegavanju kao pokušaju da se oslobode roditelja i dosegnu autonomiju, ili anksioznosti u smislu održavanja povezanosti sa roditeljima čak i po cenu gubljenja samostalnosti. Rezultati su i ovde konzistentni: nesigurni atačment je povezan sa suicidalnošću, zloupotrebom supstanci, agresivnim i delikventnim ponašanjem.
“Zdrava” afektivna vezanost podrazumeva da su roditelji stabilni i fleksibilni. Na primer, malo dete zahteva da je roditelj fizički dostupan da pruži utehu, dok adolescentima nije potrebna fizička blizina koliko saznanje da ih roditelji podržavaju čak i kada nisu prisutni. Vešt roditelj ume da oslušne potrebe deteta i dovoljno je hrabar da po potrebi popusti ili povuče granice.
Sigurna vezanost naravno ne isključuje prisustvo konflikta, ali podrazumeva da čak i tokom nesporazuma i rasprava, adolescent sme da iznese svoje mišljenje a roditelj pokaže empatiju prema tuđem stanovištu.
Jedno istraživanje objavljeno u žurnalu Personality and Individual Differences u januaru ove godine, pokušalo je da ispita upravo zajedničke efekte psihološke kontrole roditelja i stila afektivnog vezivanja na autonomiju adolescenata. Autori su koristili dva pristupa. Sa korenima u psihoanalitičkoj teoriji, prvi sagledava autonomiju kao stepen nezavisnosti u donošenju odluka, delanju i razmišljanju. Drugi pristup koji potiče iz samodeterminišuće teorije, kaže da je autonomija nezavisno funkcionisanje, što znači stepen u kojem se neko ponaša u skladu sa ličnim ciljevima, interesovanjima i internalizovanim pravilima.
Rezultati su pokazali da je stroga roditeljska kontrola povezana sa smanjenim detetovim nezavisnim funkcionisanjem i donošenjem odluka. Anksiozni stil vezivanja je povezan sa smanjenim nezavisnim funkcionisanjem ali ide ruku pod ruku sa samostalnim donošenjem odluka. Kao jedno od mogućih objašnjenja ovog neobičnog nalaza, istraživači navode da je moguće da kada se dete osmeli da samostalno donese odluku, roditelji reaguju povećanim kontrolišućim ponašanjem, zbog čega se dete pokunji, obeshrabri i razvija anksiozni stil vezivanja.
Praktična preporuka i pouka je zapravo da se uspešno savladavanje faze adolescencije ne postiže razdvajanjem od roditelja i prepuštanjem vršnjacima, ali ni patološkim odbijanjem da se detetu omogući sloboda mišljenja. Zdrav put do samopouzdane i samostalne odrasle osobe popločan je sigurnom emocionalnom povezanošću, podrškom, toplinom i saradnjom sa roditeljima.
Reference:
Karabanova, A.O. & Poskrebysheva N.N. (2013). Adolescent Autonomy in Parent-child Relations. Procedia – Social and Behavioral Sciences, 86.
Karavasilis, L. et al. (2003). Associations between parenting style and attachment to mother in middle childhood and adolescence. International Journal of Behavioral Development, 27 (2).
Moretti, M.M. & Peled, M. (2004). Adolescent-parent attachment: Bonds that support healthy development. Pediatrics child health, 9 (8).
Xiang, S. & Liu, Y. (2018). Understanding the joint effects of perceived parental psychological control and insecure attachment styles: A differentiated approach to adolescent autonomy. Personality and Individual Differences, 126.
Izvor: Psihobrlog
