Gde god da si sada, nisi mi daleko.
Negde na jugu, mirisi jutra probudiće tugu,
da caruje usamljena…
Karte će podeliti neko drugi
za poslednji Anjc …
Lutamo ali nismo zalutali
jer tražimo ljubav.
Ipak, bliže smo putu
na čijem se koncu srećemo;
Tamo gde su beli ljiljani
šumske jagode i zalutali divlji jeleni:
u šumama,
u šumama našim,
šumama slavonskim.
Pustimo u život mlade jelene
i nedužne srne da se raduju slobodi.
Moglo je još kucati tvoje hrabro srce
ali tog jutra je na Zapadu izašlo Sunce.
Stojimo sami na kraju puta
tamo gde smo početku bliži.
Za trpezom nebeskom
darove nam prinose,
svećama put pokazuju,
život na filmskoj traci prikazuju.
Tu sam još uvek na istom mestu
usamljena čekam da večeru postave,
postelju da spreme ruke snene
pa da i ja počinem.
Dugo smo lutali ali nismo zalutali
jer ono što tražimo – ljubav je:
Da mirisima jutra probudi
končanost prebroji
tugu da caruje usamljena.
Čekaš me umiren spoznajom,
da postoji razlog za osmeh.
Nisi želeo da ga zamene suze.
Čekam te kao detinjstvo mladost
drhtavim prstima čistim barut
otresajući pepeo sa crne bluze.
Ovaj put je za sve isti:
Grumen po grumen dobuje ko kiša.
Sunčan je dan,
Zašto te ispraćam?
Kažu da dobri ljudi odlaze sa Suncem.
Svečanošću je proglašen dan kada si otišao
i za sobom pogasio voštanice.
Pitam se, zašto je svaki kraj novi početak?
Crtam boje ugarcima,
na licu osmeh,
da ne pomisliš da je očaj
jedino što osećam,
a moliva će doći kao lek
i posle nje opet tama…
Ipak, ti osećaš najbolje…
Pusti jelene u život.
Još jedan lov za ulov,
Otpusti i oprosti im livade.
Nisam ta koja prašta,
Oprostiti mi neće –
Šume slavonske
jer i ti si mogao
mogao si kao što je i on mogao
živeti uspomene.
Nije ovo crtež za kraj balade.
Lovac si nebeski.
Naslikaj sunce i oblaku ga prinesi.
Gde god da si nisi mi daleko,
duša će te moja na uranku sresti,
jer negde na jugu
jutra mirisom tugu bude
da caruje usamljena…
