U vrletima gorostasne Suve planine, daleko od ljudi nalazi se oaza sa prelepim divljim konjima. Visoko gore, na nadmorskoj visini od oko 1.600 metara, gde može da se oslušne tišina, uživaju u divljini i bezgraničnoj slobodi.
Divlji konji, koji su prava retkost u Evropi, pojavljuju se iz gustih bukovih šuma na vrhu Tri lokve u uvali Ždrebište, kao i na vrhu Rakoš, pored izvora vode na suvoplaninskom vencu. A ko je imao izuzetnu priliku da ih vidi, kaže da su prelepi, kao da su šamponirani i namazani briljantinom. Jer, ove životinje su pravi čistunci, a “umivaju” se na rosi.
Suvoplaninski poludivlji konji, ili sampasi, kako ih ovde nazivaju, velika su turistička atrakcija koja mami znatiželjnike u ovaj kraj. Nažalost, sve ih je manje i sve se teže viđaju.
– Stariji meštani pamte da je na obroncima Suve planine bilo oko 50 konja – priča za Novosti Miodrag Bošković iz sela Gornja Koritnica. – Neobjašnjivo je opisati njihov trk ili galop, a najupečatljivije je kada jurnu u stampedo.
Robert Ilić, licencirani planinski vodič iz PD “Vidlič” u Pirotu, koji sve masive Balkana poznaje kao svoj džep, jedan je od retkih ljudi koji je uspeo da se približi krdu suvoplaninskih konja i ovekoveči ih foto-aparatom u dva navrata. Jednom je to bilo leti, a drugi put zimi, na temperaturi ispod dvadesetak stepeni, kada je na Suvu planinu vodio kolege planinare iz Kruševca.
– Da biste videli preostale konje, čiji broj tačno niko ne zna, potrebno je mnogo strpljenja i sreće – priča Ilić. U stalnom uzmicanju od vučjih čopora, nepogrešivo osećaju prisustvo nekoga sa strane, ko ne pripada planini. Najčešće obilazimo vrhove Trem, Divnu Goricu, Rakoš česmu i Pasarelu. Poslednji put sam ih video kod Rakoš česme, gde su kopitama čeprkali ledenu zemlju u potrazi sa suvom travom. U leto sa grupom planinara smo kod mesta Tri bare posmatrali krdo koje je predvodio prelepi pastuv.
Ovom svojevrsnom simbolu slobode na Suvoj planini prete lovokradice iz svih delova Srbije
– Kada ih ugledate, prvi je osećaj besprekorne lepote – priča Robert Ilić. – Ti konji su za mene simbol slobode. Događalo se da na planini provedem i po desetak dana i noći i da ih ne vidim, a bilo je i slučajeva kada sam ih viđao istog dana kada se nađem gore. Jednostavno su nepredvidivi i nesputani.
Te opake zime, seća se Ilić, prehranjivali su ih belopalanački lovci, postavljajući seno na mestima na kojima bi se mogli pojaviti. Veli i da je dane i noći proveo po suvoplaninskim visovima i dubodolinama, jer je želeo da gleda predivne konje ili da ih pokaže kolegama planinarima iz drugih delova Srbije.
Niko ne zna tačno kada je nastao prvi čopor suvoplaninskih sampasa. Jedino je izvesno da su oni u stvari potomci konja koje su tokom letnjih meseci meštani Kosmovca, Bežišta i drugih sela podno planine, koja se proteže između Bele Palanke, Babušnice, Niša i Leskovca jedostavno puštali na ispašu, da pasu sami. Pa otuda i naziv sampas.
Na ove skrivene srpske gorostase poslednjih decenija ostrvile su lovokradice iz cele Srbije, kojima su atraktivne mete. Kako objašnjava za Novosti Dušan Živković, iz Lovačkog udruženja “Jastreb” u Beloj Palanci, mnoge od ovih životinja su završile u kobasicama i drugim, veoma traženim mesarskim proizvodima. Lovce su obično predvodili lokalni vodiči za popriličnu nadoknadu, a cena mesa bila je daleko viša od uobičajene, zbog verovanja da je veoma zdravo. A u pojedinim slučajevima čak može da bude i afrodizijak.
M. Ristović – V. Ćirić/Novosti
