Oproštaj ne traži,
davno je zanemeo na usnama mojim.
Ne traži me više
dok tumaraš opustelim hodnicima svoje duše.
Vrata sam pronašla što dugine boje nose,
usnama ih dotakla, svetlost ugledala…
Mrvice sam tvoje sakupljala,
visoko se uzdizala,
a onda sam pala.
A zašto? – ni sama nisam znala.
Htedoh putnik tvoj postati, nikad ne odustati,
suze u smeh stopiti, sama sebe prozreti.
Energiju nosiš i svima prkosiš.
Očima nemir unosiš, a znao si nekad da voliš.
Zakasnila je ljubav moja, nije čula šapat glasni,
korake što prolaze, emocije što ne dolaze…
Oproštaj ne traži.