Ti, moj znak sa neba,
svetlost koja gori
i u mraku i u studenoj tišini,
moj svetionik zaštite straha
u gustoj magli samoće,
kad mi nik one treba,
sem Tebe moja senko.
Umeju dani da budu teški,
kad svoj let ne dosezeš,
jer ti zafali jedno krilo,
kormilar zaleta da te izdigne
i vine letom daleko, u daljine
plašta sunčanog slapa,
kad sve dublje i dublje
utapaš sebe u snop poveza
očiju svoje senke.
Udahni moj osmeh,
utisni svoj, da mi se
ne skida s lica,
da se osetim stabilnom
i poverujem ti,
u ljubavnoj čežnji nedostajanja,
da me osećaš,
kad me trebaš,
a ja sam daleko,
a tako blizu tvoga srca,
u njemu snivam,
jer, ti si moj san,
zvezdo moja daleka.
