Već mesecima Sara je pokušavala da nađe izdavača za svoj prvi roman. Kada je napokon neko pristao da primi rukopis, Sara se ponadala da će uspeti da ostvari san. Opet su prošli meseci a odgovara nije bilo. Tešilo je to što je čula da može da dobije odgovor i nakon par meseci.
Bio je petak. Vrativši se s posla rešila je da skuva sebi kafu i pogleda mejlove i šta ima novo na facebooku. Prijala joj je kafa nakon napornog radnog dana. Značajnih mejlova nije bilo. Otvorila je facebook i počela da pregleda obaveštenja. Pažnju joj privuče objava gradske biblioteke. U subotu, sutradan, biće promocija knjige „Senke mog detinjstva“ Nataše Miletić.
Pročita još jednom naslov.
„Da li je moguće da je neko smislio naslov romana kao ja? Zato mi i ne odgovaraju ništa za rukopis. Misle da sam iskoporala ovu Natašu. Moraću da menjam naslov.“
Malo je smirila ta ideja. Ali reši da ode na promociju u želji da čuje priču o romanu i sazna koja je radnja.
Sutradan je jedva dočekala veče. Bila je među prvima tamo i zauzela je mesto u prvom redu.
Promocija je počela. Nataša je pričala o sebi, o tome od kad piše šta je motiviše i došlo je vreme da pročita odlomak.
Već kod prvih rečenica Sara je pobelela. To je njen tekst!
Što je Nataša više čitala, Sari je bilo sve gore. Došlo joj da ustane i vrisne :“To je moj roman!“ Ali znala je da bi je tad izbacili napolje.
Drhtala je od besa i nemoći.
Posle promocije otišla je kući razmišljajući šta da radi. U ponedeljak ujutru nazvala je izdavačku kuću.
Trudila se da smireno kaže šta je muči. S druge strane žice, žena je mirnim glasom odgovorila da ona prvi put čuje za nju i da nisu dobili mejl od nje.
Sara je drhtala. Sva uspaničena otvorila je svoj lap top tražeći mejl. Vrtela je gore, dole ali mejla nije bilo. Nije mogla da veruje. Na neki način provalili su u njen mejl i izbrisali poruku. Već je opasno počela da histeriše.
Brzo se obukla i krenula u potragu za advokatom. Tužiće ih, rešila je.
Advokat je samo odmahivao glavom.
„Ali gospođo, Vi nemate dokaz da je to Vaš rukopis. Kako da dokažete? Izgubićete na Sudu.“
Nemoćna, slomljena išla je ulicama grada, razmišljajući kako ljudi mogu da budu tako odvratni.
Danima je sedela u kući razočarana. A onda je morala da prizna poraz. Rešila je sledeći put d prvo uradi zaštitu autorskih prava.
Zvuk na telefonu trže je iz sna. Skoči naglo, mokra od znoja. A onda, shvativši da je sve to bio san vrisnu od sreće i baci se ponovo u postelju.
Sanja Trninić: Rukopis romana
