Imate i vi, sigurna sam u to, trenutke koji se ponekad mere zaista trenucima, a nekada i danima i godinama; kada vam sve ide od ruku i kada zaista možete i umete sve i kada vam se čini da bregove može pomerati… samo kada biste to hteli. Ako ste od onih srećnika koji ove, dragocenosti za ostale smrtnike, ne mere minutima i godinama, nego im je čitav život jedan savršeni trenutak sačinjen sve od samih uspeha… skidam vam kapu. Znam da recepata za to nema, ali… pošto uvek postoji izvesna doza verovatnoće da i čuda postoje, neka ostane da verujem u to kako savršen život može i da bude… što ne mora i da znači…
E, ti takvi trenuci, sačinjeni od uspeha, penjanja, od idenja mu/joj/im od ruku svega i svačega, od uspeha, zadovoljstava, rezultata, plaketa, ordenja, medalja, aplauza, postolja za prva mesta, specijalnog mesta za laureate… ti i takvi trenuci nastali nekada na muci i znoju, osvojeni i zarađeni dakle, a nekada nekima i darovani, poklonjeni, nekada i od nekih oteti, a često i niotkuda i nezasluženo došli… ipak su samo trenuci i ipak najčešće zaista samo neko vreme traju. Ipak su samo veći ili manji, duži ili kraći, delovi šarenog mozaika koji se nekada zove život, ponekad i nekome životarenje, a za mnoge je samo muka protkana radošću dugom kao bljesak munje, jakom kao udar groma i trajnom kao treptaj oka.
Postoje oni koji se u tim, češćim ili ređim situacijama radosti vrednim ponašaju u skladu sa „u dobru se ne uznesi, a u zlu se ne ponizi“, poštujući onu „kad se penješ uz stepenice, nazovi svakome dobar dan kako bi bilo onih koji će ga tebi nazvati kad počneš da silaziš“ i koji ostaju normalni ljudi, jednako odani prijatelji, jednako privrženi rođaci, zapravo jednako – Ljudi. Na tuđe neuspehe i nesavršenosti, uskraćenosti i neostvarenosti, gledaju jednakim očima i kad su visoko i kada to nisu. I kada su uspešniji od drugih i kada su jednaki njima. I kada odlaze i kada se vraćaju.
I postoje oni kojima to penjanje uz stepenice zamuti mozak i razum manje ili više, pa se isto toliko i promene. Pa se odjednom drže teze o jednakim početnim pozicijama za sve, o tome da je sve što nam se događa stvar ličnog izbora i da nam se sve dešava ili ne dešava samo zato što smo sami tako hteli i zato što smo sami tako izabrali. Za sve ono što se nekome dešavalo ili mu se ne dešavalo, što je u životu uradio ili propustio, što nije umeo, mogao, znao, smeo… kriv je sam. I nije tačno da je nešto pitanje imanja sreće, plod sticaja okolnosti, rezultat slučajnosti…
Tada nemaju razumevanja ni za koga.
A onda prođe neko vreme, kako to obično u svemiru biva na osnovu nekakve ravnoteže ko zna kojim mehanizmom uspostavljene i regulisane, kada zagovornici teze o htenju, umenju, uloženom trudu, znoju i naporu, počnu da posustaju. Da gube korak sa vremenom, sa ljudima, sa sudbinom… često i sa samim sobom. Da hukću, brekću i zaribavaju. Ponestaje im energije, sreće, volje, snage… čega li već i oni postaju neki drugi i drugačiji ljudi. Ni nalik onome dojučerašnjem.
Pa počinju i njihove teze da padaju u vodu. Odjednom je „život nemilosrdan, a ljudi još više“, „sreća je relativna stvar i teško se stiče a gubi vrlo lako“, „nikad ne znaš šta ti je sudbina na sledećem koraku namenila“.
Sećate li se one Njegoševe, bar vi iz čijih lektira ona nije bila izbačena i kojima nisu mame i tetke pisale pismene zadatke iz srpskog jezika?
„Čašu meda još niko ne popi
da je čašom žuči ne zagrči
Čaša žuči ište čašu meda
Smiješane najlakše se piju“
Pa ako vam ikada padne na pamet da, u trenucima svojih najvećih životnih, radnih, profesionalnih, amaterskih i ostalih uspeha pridikujete o „jednakim šansama za sve“, posebno onima koji ni na jednom polju i ni u jednoj tački nisu dostigli visine, vrhunce, aplauze, uspehe, rezultate… i kojima biste bez imalo pardona sasuli u lice sopstveno mišljenje o tome da su sami krivi za sve što ih je snašlo ili nije, jer je zaboga to stvar njihovog ličnog izbora… setite se bar ove životne i vekovima dokazivane istine. Ako vam do drugih i nije stalo i nije vas briga hoćete li tim svojim tezama nekoga povrediti, imajte bar malo empatije prema sebi samom, onom vi koji ćete biti sutra, dogodine, u narednoj deceniji. Obezbedite makar time što ćete se ugristi za jezik i prećutati te svoje odjednom iznikle „mudrosti“, nekoga ko vam nazvati dobar dan kada vama krene loše.
PS – Tekst je namenjen osobi koju, nadam se, nikada više u životu neću sresti. Niti će ga ona i pročitati.
Bila je sastavni deo neformalnog kruga koji su formirale… nekada samo dve – tri, nekada pet – šest, nekada desetak žena na jednoj grčkoj plaži. Na svaki i svačiji problem, žalbu, na svaku priču, anegdotu, na svaku tuđu nevolju imala je samo odgovor da je taj tako hteo, uz maksimalnu dozu arogancije žene kojoj su se putevi tako nameštali da je neprekidno išla samo napred i samo visoko. Dosad.
