Glasna svađa iz kuhinje naglo probudi Ljiljanu. Dešavalo se to sve češće. Njena majka i baka, očeva majka, često su se svađale. To su uglavnom bile svađe bez razloga, smatrala je Ljilja. Ali, niko nije mogao to da spreči, pa ni Ljiljin tata, bakin sin. I on bi samo izašao i pustio da njih dve isteraju bubice.
Često je govorio, kad bi majka počela nešto da se raspravlja sa njim, da su za svađu potrebne dve budale, okrenuo bi se i izašao napolje. Ali njih dve, majka i baka, bile su dve vatre.
Ljiljanu je to mnogo opterećivalo. Nije mogla, kao njen brat Zoran, da se okrene i ode i da ga to ne dotiče.
Ljiljana je bila jako emotivna i te svađe su jako stresno delovale na nju.
Trajalo je to godinama.
Jedne noći, baka je iz svoje sobe čula Ljiljanu kako pušta neke jako čudne zvuke. Ljiljina soba je bila odmah do bakine i noću su bila otvorena vrata.
Baka je dotrčala do Ljiljinog kreveta, prethodno upalivši svetlo. Ljiljana je krkljala i krenula joj je pena na usta. Baka se jako uplašila. Pokušala je da probudi Ljilju ali nije uspela. Otišla je da pozove njene roditelje.
Pošto su i oni bili nemoćni, pozvali su hitnu pomoć. Za veoma kratko vreme lekar i sestra bili su u Ljiljinoj sobi. Šamar po obrazu probudi Ljiljanu. Bila je zbunjena kada je videla doktora iznad svog kreveta. Dobila je injekciju za smirenje i rečeno je da sutra mora da se javi neuropsihijatru.
Sutradan roditelji su je odveli kod lekara, koji joj je dao uput za Beograd. Odatle, pravo su otišli na Klinički centar u Beogradu.
Tamo su joj uradili EEG, snimanje glave, i doktor je uspostavio dijagnozu – kriza svesti (neki blagi oblik epilepsije). Dobila je terapiju i vratila se kući.
Za Ljiljanu više ništa nije bilo isto. Pila je lek godinama a onda, pošto je mislila da je ozdravila, samoinicijativno, naglo je prekinula sa terapijom, ne znajući posledice toga.
Posle dve godine, napad se ponovio. Ali ovoga puta Ljilja je svesno propratila deo napada. To je zapamtila za ceo život.
Neprospavana noć i stresni period prethodnih meseci, rezultirao je napadom.
Bila je u kupatilu. Umivala se, kada joj se pred očima pojavi krug u raznim bojama. Taj krug poče da joj odvlači pogled udesno. Pokuša da fokusira pogled ispred sebe ali nije uspela. Uplašena krene iz kupatila dozivajući pomoć. Neko od njenih joj se prišao i pružio joj ruku kada iz nje izađe neljudski krik,koji nije mogla da kontroliše. Snažan stisak ruke, trzaji tela i prekid svesti.
Ponovo hitna pomoć, lekari, lekovi. Kritika zašto je naglo prekinula sa terapijom. Opet ista priča i sve ispočetka.
Posle par godina lekar je rekao da bi mogli da smanjuju terapiju i da polako prestane sa tim. Ovoga puta bila je disciplinovana i poslušala je lekara.
Međutim, posle izvesnog vremena, novi veliki stres i novi napad. Ovoga puta još više je propratila napad i čula sopstveni, nekotrolisani krik. Uspela je samo da pozove brata koji je bio u drugoj sobi, mobilnim telefonom. Ali nije uspela ništa da mu kaže već je čuo njen krik.
Opet lekari, snimanja, terapija…
Ljiljana je bila u velikom strahu. Svaki put kada je bila premorena, imala je čudan osećaj u glavi, misleći da će imati napad.
To je bio poslednji napad ali ona je dugo bila u strahu da će se ponoviti.
Kasnije se udala i posle prvog porođaja otišla na kontrolu kod neuropsihijatra. Doktor je rekao da je to sad u redu i da se neće ponavljati. Ipak, još dugo je stepela od napada.
Iako su napadi odavno prošli, prošao je i strah, ona to pamti i pamtiće celo života.
T. S.
Sanja Trninić: Kriza svesti
