19 misli Mihaila Labkovskog o deci koje treba naučiti napamet

1. Nesrećni ljudi, nikako ne mogu izgraditi odnos sa detetom, tako da ono može biti srećno. A ako su roditelji srećni, onda ne treba ništa specijalno da rade.

2. Mnogi veruju da je kod njih, roditelja, sve normalno, a problemi su samo u deci. I iznenade se kada u jednoj porodici odrastu dvoje potpuno različite dece: jedno samopouzdano, uspešno, izvanredan borac, a drugo – iskompleksirani gubitnik, uvek kuka ili je agresivan. Međutim, to znači da su se deca drugačije osećala u porodici, neko od njih nije imalo dovoljno pažnje. Neko je bilo osetljivije i imalo veću potrebu za ljubavlju, a roditelji to nisu primetili.

3. Pratiti da dete bude obučeno, obuveno i nahranjeno – to je briga, a nije vaspitanje.

Nažalost, mnogi roditelji su sigurni da je briga dovoljna.

4. Kako se obraćate detetu u detinjstvu, tako će se ono obraćati vama u starosti.

5. Škola ne treba da podučava toliko matematici i književnosti, koliko o samom životu.

Iz škole nije važno dobiti samo teorijsko znanje, koliko praktične navike: umeće da se komunicira, izgrađuju odnosi, da se odgovara za sebe – svoje reči i postupke, da se rešavaju svoji problemi, dogovara i upravlja svojim vremenom … Naime te navike pomažu da se osećate sigurno u odraslom životu i zarađujete za život.

6. Prekomerno preživljavanje deteta zbog loših ocena – to je samo ogledalo reakcija odraslih.

Ako roditelji mirno reaguju na dvojku ili neuspeh u sportu, čak i na neke propuste, ako se roditelji osmehuju, govoreći: „Dobri moj, ne brini“, onda je i dete mirno, stabilno, sigurno će se popraviti u učenju i nalaziti stvari koje mu idu od ruke.

7. Ako u osnovnoj školi vaše dete nije u stanju da se nosi sa programom, ako morate mnogo vremena da sedite sa detetom nad lekcijama – problem nije u detetu već u školi.

Teško – ne znači bolje! Dete ne treba da bude preopterećeno pokušavajući da odradi program koji su sastavili pedagozi. U prvom razredu izrada domaćeg zadatka treba da traje od 15 do 45 minuta.

8. Možete kazniti dete, nekad je to neophodno.

Ali treba jasno da razdvojiti dete od njegovih postupaka. Na primer, unapred ste se dogovorili da će pre nego što dođete sa posla, uraditi domaći zadatak, jesti i raspremiti iza sebe. Onda dođete kući i vidite sliku: šerpa sa supom stoji netaknuta, knjige očigledno nisu otvarane, po tepihu razbacani neki papiri, a dete sedi gledajući u tablet. Glavno je u tom trenutku ne pobesneti, ne vikati na njega da će kad poraste biti nula.

Bez najmanja agresije, obratite se detetu. Nasmešite se, zagrlite ga i recite: „Volim te puno, ali nećeš dobiti tablet nedelju dana“. I vikanje, vređanje, uvređenost i ono „ne razgovaramo“ – nije potrebno. Dete je kažnjeno oduzimanjem tableta.

9. Dete treba da ima džeparac već od šest godina.

Ne veliki, već redovno odvojena suma, kojom ono samo raspolaže. I veoma je važno da novac ne postane sredstvo za manipulaciju. Ne treba da kontrolišete na šta dete troši novac, i odredite iznos u zavisnosti od njegove uspešnosti i ponašanja.

10. Ne treba za decu živeti njihove živote, odlučivati šta da rade a šta ne, rešavati njihove probleme za njih, gušiti ih svojim ambicijama, očekivanjima, smernicama.

Vi ćete ostariti, kako će sami živeti?

11. U celom svetu, samo najpametniji i najbogatiji idu na univerzitete.

Ostali idu na posao, traže sebe i zarađuju za visoko obrazovanje. A šta je kod nas?

12. Ja sam protiv stalnog nadzora.

Dete treba da bude sigurno da je u porodici voljeno, poštovano, da se slažu s njim i da imaju poverenje u njega. U tom slučaju neće upasti u “ loše društvo“ i izbeći će mnoga iskušenja, kojima ne mogu da se odupru vršnjaci sa napetom situacijom u porodici.

13. Kada sam radio u školi, na Dan znanja, govorio sam da treba učiti bar zbog toga što se umni rad plaća mnogo puta više nego fizički rad. I kada nešto naučite, možete raditi i primati novac za ono što volite da radite.

14. Nered u sobi tinejdžera govori o njegovom unutrašnjem stanju.

Tako se spolja manifestuje haos u njegovom psihičkom svetu. Dobro je, ako se umiva… Zahtev „da se zavede red“ može se samo ako stvari deteta izađu van njegove sobe.

15. Vaspitavanje ne znači objašnjavanje kako treba živeti. To ne radi.

Deca se razvijaju samo po analogiji. Šta se može, a šta ne može, kako treba i kako je bolje postupiti, deca ne shvataju iz reči roditelja, već isključivo iz njihovih postupaka. Jednostavno rečeno, ako otac kaže da je loše piti, a sam pije – postoji velika verovatnoća da će njegov sin biti alkoholičar. Ovo je najočigledniji primer, da suptilne stvari deca hvataju i usvajaju jače.

16. Treba razgovarati sa decom o životu uopšte, a ne o tome kako treba živeti.

Ako roditelj može da razgovara sa detetom samo o problemima, on ima problem.

17. Ako dete pokušava da manipuliše odraslim, ono jednostavno ima neurozu.

I treba tražiti njen uzrok. Zdravi ljudi ne manipulišu – rešavaju svoje probleme, delujući direktno.

18. U razgovoru s detetom, ne kritikujte ga, ne dirajte njegovu ličnost, ne izlazite van okvira analize njegovih postupaka.

Ne govorite o njemu, već o sebi. Ne „ti si loš“, već „mislim da si loše postupio“. Koristite rečenice: „Ne sviđa mi se kada si …“, „Ne volim kad si …“, „Želeo/a bih da …“

19. Dete treba da oseti da su roditelji dobri, ali jaki ljudi.

Koji ga mogu zaštititi, mogu nešto i da mu odbiju, ali uvek postupaju u njegovom interesu i što je najvažnije, puno ga vole.