Olimpijski simboli
Olimpijski plamen prolazio je kroz Jugoslaviju tri puta – za Igre 1936 u Berlinu, za Igre 1972. u Minhenu i, naravno, za Zimske olimpijske igre 1984. u Sarajevu.
Olimpijski krugovi, olimpijski moto, olimpijski plamen i olimpijska baklja olimpijskim Igrama i celom olimpijskom pokretu daju već svima poznat identitet.
Pet krugova (plavi, crni, crveni, žuti i zeleni) međusobno isprepletanih predstavlja 5 kontinenata i simbolizuju univerzalnost olimpizma i susret sportista iz čitavog sveta tokom Igara. Krugovi se nalaze na beloj pozadini sa kojom čine olimpijsku zastavu. Kombinovane na ovaj način, šest boja zastave (bela, plava, crna, crvena,žuta i zelena) predstavljaju sve nacije sveta.
“Olimpijska zastava ima belu pozadinu, sa 5 isprepletanih krugova (plavi, žuti, crni, zeleni i crveni ) na sredini. Ovaj dizajn ima simbolično značenje: krugovi predstavljaju 5 kontinenata sveta ujedinjenih Olimpizmom, i to su boje (krugovi i pozadina) koje se pojavljuju na svim zastavama današnjeg doba.”
Pjer de Kuberten
U junu 1914. godine u Parizu su na Olimpijskom kongresu predstavljeni i zastava i krugovi. Planirano je da zastava i krugovi budu predstavljeni na Igrama u Berlinu 1916. godine, koje zbog Prvog svetskog rata nisu održane, tako da su i zastava i krugovi prvi put izašli u javnost na Igrama u Antverpenu 1920. godine.
CITIUS – ALTIUS – FORTIUS
Brže – više – dalje
Ove tri latinske reči su postale olimpijski moto 1894. godine, na predlog Pjer de Kubertena, kada je osnovan Međunarodni olimpijski komitet. Još jedan od prepoznatljivih simbola olimpizma je slogan “Najvažnija stvar u životu nije trijumf, već borba; nije najbitnije pobediti, već boriti se i učestvovati”.
Plamen i baklja
Jedan od najpoznatijih obeležja Igara. U znak sećanja na Igre antičke Grčke, plamen se pomoću sunčevih zraka pali u Olimpiji, odakle kreće na put ka gradu domaćinu Igara. Za svake Igre se pravi posebna baklja čiju kopiju ima svaki nosilac, a plamen je ono što se prenosi od jednog do drugog.
Olimpijski plamen je simbolično prvi put upaljen u Amsterdamu (1928. godine) na ulasku u Olimpijski stadion, a gorela je i na Stadionu “Koloseum” za vreme Igara u Los Anđelesu 1932. Međutim, to nisu bile autentične olimpijske vatre pod kojom se danas podrazumeva plamen upaljen u drevnoj Olimpiji u Grčkoj.
Tek 1936. za Igre u Berlinu uspostavljaju se pravila „igre s vatrom” koja traju i danas. Ideju berlinskog profesora Karla Dima o paljenju olimpijskog plamena uz pomoć sunčevih zraka u Olimpiji u kojoj su se održavale Olimpijske igre u drevnoj Grčkoj i štafetnom nošenju do Berlina MOK-u je predstavio predsednik Olimpijskog komiteta Nemačke Teodor Levald i ona je odmah prihvaćena. Prethodno, tvrdi se, odobrio ju je ministar propagande Nemačke dr Jozef Gebels.
Baklja je nošena kroz sedam zemalja (nosili su je trkači i veslači): Grčku, Tursku, Bugarsku, Jugoslaviju, Mađarsku, Austriju i Nemačku. Njen put bio je dug 3.422 kilometra (toliko je bilo i nosilaca), a poslednji nosilac baklje bio je atletičar Fric Šilgen.
Olimpijski plamen prolazio je kroz Jugoslaviju tri puta – za Igre 1936 u Berlinu, za Igre 1972. u Minhenu i, naravno, za Zimske olimpijske igre 1984. u Sarajevu.
Najdramatičniji prolazak bio je prvi, a povod je bila Rezolucija koju je potpisalo 100 uglednih sportista i javnih ličnosti da se bojkotuju Igre u Berlinu.
Tekst Rezolucije sa pomenutim potpisima objavljen je u „Politici” 5. aprila 1936. godine, posle pravog poduhvata njenih novinara i urednika koji su uspeli da izigraju cenzuru. Rezultat toga su protesti u velikom broju mesta u Jugoslaviji kroz koje je pronošen olimpijski plamen. Najburniji i nikako ne mirni bili su u Banjaluci, tako da je morala da interveniše policija ne bi li spasila olimpijsku baklju.
„Jugoslovenski sportisti, mi smo svesni značenja i uloge Olimpijade u Nemačkoj i njene organizacije. Mi smo svesni trgovačko-ratničkog značenja sporta koji će biti zastupljen na Olimpijadi u Berlinu. Zato mi pozivamo sve sportiste iz svih delova Jugoslavije, kojima nije stalo samo do sportske slave, već i do ispravnog shvatanja sportskih ideala da odbiju svoje učestvovanje na Olimpijadi u Berlinu, zajedno sa svim sportskim forumima, organizacijama i klubovima…” stajalo je u Rezoluciji koju je potpisalo stotinu sportista, sportskih radnika i građana, a među njima najviše je bilo fudbalera. Među potpisnicima Rezolucije koju je napisao Vladimir Dedijer, a odobrio Ivo Lola Ribar, bili su Aleksandar Tirnanić, Jovan Mikić, ing Milorad Arsenijević, dr Milutin Ivković, Đorđe Lojančić, Dragoš Stevanović, Gustav Lehner, Đorđe Vujadinović, Nikola Bošković, Vojin Božović, Angelina Gajić, Izolda Brezovšek i mnogi drugi…
Međutim, već 10. aprila Jugoslovenski savet sportskih saveza obnarodovao je da će Jugoslavija učestvovati na Olimpijskim igrama u Berlinu i tako je i bilo, ali u glavni grad Nemačke nisu otputovali svi.
Većina članova naše fudbalske reprezentacija odbila je da putuje u Berlin i Nogometni savez Jugoslavije odustao je od učešća na Olimpijskim igrama.
Najviše nosilaca baklje je bilo 1964. godine, ukupno 101.866 ljudi (nosioci i njihova pratnja), a najduži put je prešla za Igre u Pekingu 2008. godine, ukupno 137.000km za 129 dana.
Medalje
Dodeljivanje medalje pobednicima je još jedan od simbola koji se vezuje za olimpijske igre. Medalje su napravljene od pozlaćenog srebra (“zlatne”), srebra i bronze i dodeljuju se trojici prvoplasiranih sportista u svakoj disciplini. Medalje na svakim Igrama imaju specifičan dizajn o kom odlučuje organizator svaki Igara. Od 1928. do 2000. godine je na licu svake medalje bio prikaz boginje Nike, tradicionalne grčke boginje pobede sa palminog granom u levoj i pobedničkom krunom u desnoj ruci.Druga strana medalje je imala obeležje igara na kojima je dodeljena. 2004. godine je izgled lica medalje promenjen kako bi se što direktnije ukazalo na grčki karakter Igara. Na medaljama sa Igara u Atini je slika boginje Nike koja leti ka olimpijskom stadionu.
Himna
Olimpijska himna se svira svaki put tokom dizanja olimpijske zastave. Himnu je komponovao grk Spiridon Samaras uz reči grčkog pesnika Kostisa Palamasa. I muziku i tekst je izabrao Demetrius Vikelas, prvi predsednik MOK-a. Himna je prvi put izvedena tokom cremonije otvaranja I Igara u Atini 1896. godine, ali sve do 1958. godine nije postala i zvanična himna MOK-a. Na svim igrama od 1896. do 1960. godine je zemlja domaćin komponovala posebnu himnu.
Prvi put …
- učestvovali sportisti sa svih 5 kontinenata u Štokholmu 1912. godine
- olimpijski krugovi predstavljeni 1920. godine
- podignuta olimpijska zastava 1920. godine
- plamen upaljen u Amsterdamu 1928. godine
- baklja štafetno prenošena iz Olimpije do grada domaćina (Berlina) 1936. godine
- promovisana maskota Olimpijskih igara 1972. godine u Minhenu – pas “Valdi”
Izvor: oks.org.rs
