Rekao je da je „poljubac u čelo, poljubac duše.“ Onaj koji se ne briše. Ostaje pod svetlima Beograda. Grada koji pamti sve velike ljubavi.
Da ne verujem rečima. Jer one ništa ne znače. Ništa. Baš ništa, naspram svih onih zagrljaja zbog kojih drhtiš. I shvataš koliko si hrabar. Jer si se usudio. Da grliš.
Da je za ljubav dovoljno zatvoriti oči i slušati srce. Da ono govori samo onima koji umeju da slušaju. A da prestaje, onda kad zaboravi da voli. Izgubi ritam. Zaboravi da kuca. Onako snažno, da iskoče žile na vratu. Od same pomisli na osobu koju voliš. Njegovu patnju. Brigu. Na reči koje ne izgovara, ali ih uvek čuješ. Biće sve dobro. Ne brini. Tu sam.
Na sve one trzaje tela koje osetiš dok spava do tebe. Tvoj neko. Obavijen toplim rukama.
Dok ga slušam kako govori o ljubavi, igram se sa njegovim zenicama – tražeći svet u kojem bih ga volela više.
