Ništa lepše nego kada u ljubavi sa nekim možeš da budeš ono što jesi.
I nesiguran, i smešan, i dete, i sve ono što te čini slobodnim i radosnim.
A ne stalno da za tog nekog pripremaš svoju najlepšu moguću masku.
Neustrašivog i nedodirljivog muškarca koji se ničega ne plaši.
I to sve pod pritiskom da ne budeš razotkriven, i da ne padneš u njenim očima.
Zato su u ljubavi najposebniji oni trenuci potpune slobode kada dopustiš mislima da same govore.
Onako tiho, nežno, pre nego što zaspite, kada unuštranje biće zapeva svoju najiskreniju pesmu.
Raznobojnu, radosnu, kada glas izađe iz onog socijalnog okvira kakav je primoran da bude preko dana.
Tada ljubav postaje poezija, kada se probudi ono najdublje u vama.
Tada ljubav postaje radost, kada čovek zagrli osobu pored sebe. Srećan, presrećan, što su se našli, i pronašli.
Tek kada ti ona dopusti da budeš ono što jesi, TI POSTAJEŠ TI.
I tek kada ti njoj omogućiš da bude ono što jeste, ONA POSTAJE ONA.
Prava, iskrena, nežna, spokojna, srećna.
Načisto sa sobom, i svetom.
A što je najvažnije, načisto i sa tobom.
U svoj svojoj neodoljivosti i raskoši.
