Probudio si se, a ja ti još pre buđenja ljubim oči i šapućem ti :“Ustani Mačko, danas rođendanko, gosti, tortica, klopica.“ A ti se osmehuješ od uva do uva, kao dete. Grliš me, ljubiš me, srećan si što sam ja srećna. Toplo nam je u Decembru, gorimo.
Dok sklapam slojeve čokolade koji mi beže, jer sam smotani umetnik, uvek težim nekoj perfekciji, a nemam zanata, ni alata, razmišljam o tome koliko si se malo radovao svojim rođendanima. Pričao si mi kako si ih često zaboravljao namerno. Govorio si kako su rođendani samo još jedna godina više u nizu proživljenih, još jedna godina manje u redu za čekanje kraja. I zamišljam tvoja samotna jutra, mamurna, teška od teških misli, još teža od pomisli na dan kojim se bližiš kraju, a nisi još ni počeo. I sada, dok završavam tvorevinu nalik torti, srce mi lupa od sreće, kao i tvoje. Ovo je naš dan. Dan kada smo počeli i dan kada smo prestali da brojimo dane i godine, jer smo se pronašli.
Bučno ulaziš u stan, spuštaš kese iz kojih viri šampanjac za mene, čokolade za mene, fine, crne čokolade koje obožavam. Onda se ljubimo, dok dolaziš do daha od penjanja i nošenja teških poklona meni. Vadim stvari iz kese i kao protestvujem, kao bunim se što si meni kupovao poklone, a tebi je rođendan, pa te grdim što ližeš čokoladu sa torte i smejem se glasno. Čekam da sedneš, da uključiš muziku i da počnem svoj ritual, tvoj ritual, naš ritual neprekidnog udvaranja pokretom, dodirom, osmehom, frazom, treptajem…
Kasno je, gosti odlaze. Pitaju, kao i uvek, šta ćetmo za novaka, a mi se smejamo. Ti glasno, ja tobož stidljivo: „Pa ništa, gledaćemo filmove dok se ne rastope boje.“
Pripito jedeš veliko parče torte, hraniš me, mrak je i skoro smo zaspali, samo nas čokolada drži u nekom blaženom polusnu. „Voliš li me?“, „Obožavam te, svetlosti moja.“, šapućem dok se rastapam u tvojim velikim rukama, srećna, ostvarena, voljena.
Danas je dan kada si bio rođen. Danas je tačno mesec dana od kako si otišao tamo gde ja ne mogu da te pratim. Osmica, večnost, spojeni krajevi, uvezane duše…8. Danas ću da ćutim. Pustiću svoju dušu da te traži, žmureću…prstima ređaću slojeve čokolade, ušma osluškivaću tvoje korake uz stepenište i šuškanje kesa punih poklona za mene. Srcem krvariću svaki sekund sreće koju sam imala, svaki udisaj ljubavi kojom sam bila obavijena i voleću te telom i dušom koja te i dalje traži po hodnicima koje niko nije video. Uveče ću leći pored tebe i mrakom ću prizivati tvoje ruke oko svog tela. Sanjaću tvoju sreću, onu kada si počeo, kada si prestao da brojiš dane i godine, jer si me našao. Svetlosti moja, srećan ti rođendan.
8. 12. 2018.
