Sara je imala devet godina a njena braća pet i tri, kada su ostali bez majke.
Otac je uložio svu ljubav i snagu kako bi im, koliko – toliko nadomestio nedostatak majke. Ali ipak, majku niko nije mogao da zameni.
Radio je više poslova da bi mogao da im obezbedi sve što im treba. Čak je prihvatio i noćnu smenu, jer je plata bila veća.
Sara se plašila što ostaje sama sa braćom noću, ali znala je da će rastužiti tatu ako mu to kaže i da mora da opravda poverenje koje otac ima u nju.
Tako je jedne noći uspavao dečake i poljubio svoju devojčicu, ponavljajući joj, kao svake večeri, kad bi radio noćnu, da će biti zaključani i da nema razloga da se plaši. A ona je klimala glavom, smešeći se iako joj nije bilo svejedno.
Bila je zima i sneg je prekrio dvorište i u njemu njihovu klupicu i ljuljašku. Vetar je te večeri bio jači nego prethodnih noći. Njihao je grane i čuo se zastrapujući fijuk.
Dečake je udar grane u staklo probudilo i počeli su da plaču. Sara je upalila svetlo i uveravala ih da je to sve zbog vetra i da nema razloga da se plaše, a ustvari i sama je drhtala.
Zagrlila ih je obojicu i njihala u naručju.
Pomislila je na njihovu majku. Ona bi znala kako da ih umiri i sve bi bilo u redu. Tad se setila majčinih reči :
„Pevanje pobeđuje strah.“
Počela je da pevuši tiho pesmu koju im je majka pevala pred spavanje, a onda sve glasnije dok se dečaci nisu smirili i počeli da pevaju sa njom.
Posle nekoliko pesama umirili su se i zaspali. Zadovoljna, držeći još uvek braću u naručju, nasloni glavu na zid i ona utonu u san.
Probudi je škripa guma po snegu. Polako pomeri braću i otrča do prozora. Već je svanulo i otac se vraćao s posla. Zadovoljno se osmehnu kada vide da iz kola izlazi i baka. Srećna, potrča im u susret, više neće biti noću sami. Oseti olakšanje i sreću. Zagrli baku i tatu i zajedno uđoše u kuću.
T. S.
Sanja Trninić – Pesmom protiv straha
