Jesen se bližila kraju. Drveće je pokušavalo da sačuva poslednje listove na sebi ali uzalud. Hladan vetar nemilosrdno je kidao poslednje listove i nosio ih daleko na svojim snažnim krilima.
Marina je sa radnicima vredno radila kako bi završila kuću pre zime. Oni su imali svoj tempo rada i nije im se baš žurilo. A ona je znala da mora da završi pre zime, jer u kućici kraj gradilišta nije mogla da sačeka zimu. Pokušavala je na fin način da ih ubrza.
Dani su prolazili a kraj radova još se nije nazirao. Ništa nije mogla da uradi kako bi što pre završila. Ostalo je samo da se nada da će sve biti u redu.
Jedno jutro je ustala i zbunjeno posmatrala svoju nedovršenu kuću. Bilo je urađeno više nego što je bilo sinoć kad su majstori otišli. Pomislila je da umišlja, sigurno je već premorena i ne pamti koliko je urađeno.
I radnici kad su došli čudno su gledali čas kuću, čas nju. Nastavili su sa radom.
To veče od premora, nije mogla dugo da zaspi. U jednom momentu čula je neko kuckanje napolju. Obukla je jaknu preko pidžame i izašla je napolje.
Zastala je na trenutak, zbunjena gledajući prizor pred sobom. Njen otac je vredno radio na kući. Oči joj zasuziše. Drhtavim glasom pozva ga:
„Tata…. „
On se okrenu i kroz osmeh je pozdravi. Imao je svoj predivan osmeh na licu, baš kao što ga pamti.
Neko vreme ga je posmatrala a onda, kad je htela da mu priđe, on joj mahnu i nestade.
Dugo je stajala, stežući jaknu oko sebe kako bi se ugrejala. Tiho je plakala. A onda, osetivši da su joj noge ledene, uđe u kuću i uvuče se pod jorgan. Te noći nije oka sklopila.
Sutradan, radnici su je namrgođeno gledali, misleći da ona plaća druge radnike da joj rade na kući. Ali nisu odustajali, nastavili su radove.
Te večeri je sela kraj prozora i čekala da vidi šta će se desiti. U jednom momentu, samo što nije zaspala, kad je trže kucanje spolja. Pogleda kroz prozor i opet ugleda svog dragog oca. Sedela je, gledajući ga cele noći kako vredno radi. Najpre je plakala a onda je suze zamenio osmeh. Bila je srećna što joj se otac našao u nevolji, koliko god to nestvarno bilo, radovi na kući bili su pri kraju. Tako je bilo iz noći u noć. Kad je već bio kraj, izašla je napolje videvši ga na kući.
„Tata, hvala ti na pomoći. Hoću li moći da te vidim i kad se kuća završi?“
„Mila moja, više ti nisam potreban. Uselićeš se u svoj novi, topli dom. Dalje možeš sama. Čuvaj se, princezo moja! „
Posla joj poljubac i svoj najlepši osmeh i nestade.
Dugo je gledala ka nebu i tiho plakala.
Kuća je bila gotova i ona je sad mogla da se useli u svoj topli dom. Svako veče, pred spavanje, stala bi kraj prozora i sa tugom u očima gledala ka nebu.
T. S.
