Poslednjeg dana, poslednje godine, samo je bacila tašnu na leđa i otišla. Nije se ni osvrnula. Nije ponela ništa, a ostavila je dušu.
Poslednjeg dana išetala je kao i inače, otišla je na posao, smešila se, nehajno ćaskala, a onda krenula prema domu. Tu je negde naglo skrenula u drugom pravcu i ubrzala korak.
Poslednjeg dana stezala je telefon u znojavoj šaci i čekala da zamakne iz vidokruga onih koji bi je mogli poznati.
– Stižem za pola sata. – samo je šapnula u slušalicu i trkom krenula putanjom koju je odabrala za beg.
Poslednjeg dana pozvonila je na jedna vrata, neko joj je otvorio, brzo, uplašeno, pustio ju je da u uđe i odmah zaključao duplo. Pošle su na terasu, obe su ćutale, blede, nisu se gledale, očima su šarale po nevidljivom horizontu i gurale drhtave šake među kolena.
– Sada će da krene. – znala je, nije bila spremna mada se držala hrabro. A kidala se i gutala jezu i sramotu, sva osećanja težine i gorčine pomešana sa saznanjem da više nema povratka.
– Baci telefon. – tiho joj je predložila, a ni ona nije verovala da će to ičemu poslužiti. I počelo je. I trajalo je. Neljudski dugo.
Poslednjeg dana, poslednje godine, prestala je da bude To, postala je čovek.