Z E K A N
Moja majka Olga je u posleratnom periodu raspoređena da radi kao učiteljic u selu Donja Suvaja kod Srba u Lici. Tu ju je i zaprosio i oženio moj otac, mladi kapetan JNA Nikola dok je bio na odsustvu sa školovanja u tadašnjem SSSR-u te davne 1946. godine.
Mlada je nastavila da obavlja svoj posao učiteljice i pratećeg zanimanja: matičara, Sama je sebe i Nikolu venčala. Dok joj je muž učio vojne škole prešla je da živi kod svekra Filipa i svekrve Smilje.
Problem sa kojim se susretala je bila velika razdaljina od Suvaje do Donjeg Lapca, opštinskog mesta, gde su se najmanje jednom nedeljno održavali sastanci učitelja. Moj deda Filip je našao rešenje. Osedlao je konja Zekana i podučio snaju kako se jaše.
Pričaju radnici koji su kamionom prolazili cestom da “Suvajska učiteljica jezdi Lapačkim poljem kao Kraljević Marko”. Mlada i lepa, sigurno je izazivala pažnju omladinaca na radnoj akciji.
Imala je problem kako da stavi Zekanu žvalje posle sastanka i zategne kolane.
Posle je i to naučila.
Zekan je bio miran, poslušan konj. Znao je sam da se vrati kući, ali i da potrči galopom, sjedinjujući se sa jahačicom u jedno. Užitak za oboje. Mnogo godina kasnije iz priče sam saznao za ovaj detalj iz biografije moje majke Olge i njenog konja Zekana.
